Piše: Slavko BASARA

Bio je Fudbalski klub Borac utočište i Kurti i Murti, njegovim identitetom služili su se mnogi, a pod njegovim imenom sakrivali, uglavnom oni kojima je poslužio da poprave društveni status, postanu bitni i važni, a Bogami i da dobro napune svoje džepove.
Svih tih godina, za vreme jahanja i Kurte i Murte namjanje se vodila briga o opštem – Borčevom – interesu, svako je, isključivo gledao samo sebe!
I krčag ide na vodu dok se ne razbije.
Slavni klub bogate prošlosti, tradicije i renomea, postao je jadan i bedan. Ni pas nema više za šta da ga ujede!
U tom vremenu kada su na površinu isplivavali, kao na filmskoj traci, raznorazni likovi, „spasioci“ banjalučkog mezimčeta niko nikad nikog nije pozvao na odgovornost. A tačno, svaki period, od početka poslednjeg rata do današnjeg dana ima svoje protagoniste i moralo bi da se zna šta je čiji greh, odnosno ko je koliko „kumovao“ trenutnom dugu koji prelazi 13 miliona maraka. Naravno, ako postoje papiri.
Ako papira nema onda je to krivično delo.
Uvek je, u Borcu, neko nekog štitio od nečega, protiv Borca!
Iz dana u dan bolest se širila, Borac padao sve niže i niže, a taj pad, zamaskiran takmičarskim ambijentom još je bolniji zbog preskupe cene neiskrenosti i rasipništva, odnosno fudbalskog školovanja onih kojima je klub poslužio kao odskočna daska u društvno-političkim prilikama i samohvalisanju.
Najmanje je bilo iskrene želje, realnosti još manje, a istine nikako.
Za sve ove godine turbulentan život Fudbalskog kluba Borac bio je otežan večitim višemilionskim dugom koji je poput „Damoklovog mača“ visio nad sudbinom ovog sportskog koletiva rođenog 4. jula 1926. godine. Požari su goreli na sve strane, gašeni su benzinom, a posledice su postojale sve veće i nepodnošljivije.
Ko će odgovarati ako Fudbalski klub Borac napusti životnu scenu?
Ili on, slavni Borac, možda, više nikoga i ne interesuje?
Trenutak istine se približio. Uzroci ovakvog stanja imaju drastičan karakter samouništenja, nastao na činjenici da su glavni likovi koji su defilovali kroz Borac imali samo prava, ne i obaveze!
Na svakoj čahuri od zrna ispaljenog u „truplo“ Borca postoje jasni otisci prstiju na osnovu kojih se mogu identifikovati oni koji su pucali. Treba samo da se pronađe „forenzički“ tim kolektivnog duha koji će sav taj posao da uradi zbog fudbala, Borca, Banjaluke i Republike Srpske.
Ako je to uopšte u interesu bilo koga i bilo čega?
Jednog dana zasigurno ćemo se pitati: zašto Republika Srpska nema projekat kao što je Fudbalski klub Sarajevo?
Oni koji su, sve pomenute godine, voleli Borac iznad svega i bez interesa, bili su verni navijači – „Lešinari“. I po kiši i po vetru i po žegi pevali su: „neka me gaze, neka me tuku, ja volim Borac i Banjaluku“. Oni su bili Borac!
Nedovoljno, iako je bilo najiskrenije.
Da li se, u međuvremenu, na samrti FK Borac može pojaviti neko čudo teško je poverovati? Jer da je bilo volje, želje i htenja, ova patnja davno je mogla da se prekine, a višemilionski dug bude kudikamo pristojniji.
Treba se plašiti da, zajedno s Borcem, ne izgubimo i fudbal, a samim tim ne ostanemo i bez sportskom identiteta što bi bilo dalekosežno pogubno.
Jesmo li ostali bez opšteg interesa i dobra pred najezdom pohlepe i samoličnog bitisanja?
To će najbolje da pokaže primer Fudbalskog kluba Borac. I njegova sudbina koja je usko vezana za sve pripadnike našeg naroda sa ove strane Drine.