Piše: Slavko BASARA

Ispraćeni od korektnih domaćina ekspedicija Republike Srpske iz Ksantija put kuće krenula je po mrklom mraku. Sunce je već odavno otpočinulo, a autobus „Ješotursa“ pokupio je putnike i „zajahao“ auto-putem ka Solunu.
Čim smo krenuli većina nas utonula je u san.
Umor nas je baš savladao.
Da je neko sa strane mogao da pogleda šta se dešava zapitao bi se:
- Bože, otkud ovoliko pilana na jednom mjestu, na malom prostoru?
Brujanje motora autobusa, još izraženije tokom puta po noći, bilo nam je poput uspavanke. Olakšavajuća, a ne otežavajuća okolnost. Ustvari, umor u svim uslovima, bez obzira na mjesto i vrijeme, uzima danak otvorenim očima.
Prošli smo Grčku brzo, a da toga ni svjesni bili nismo. Stigla je granica na Đevđeliji, vozači Uglješa i Draganče točili su gorivo, a mi smo, onako pospani i bunovni, posjetili fri-šop u bescarinskoj zoni. Pitanje je ko je šta tražio i vidio?!
Brzo smo krenuli kroz nekadašnju jugoslovensku Makedoniju. Mrak i „skučen“ pejzaž od nekoliko centimetara koji se protezao tek do ogledanja na bočnim šajbama autobusa su ponovo uspavali našu družinu. Testere su ponovo proradile!
Tek poneki komentar, šapat, analiza...
Brzo smo stigli i do granice Makedonije i Srbije. Tu smo brzo prošli „na foru“ i priču o umoru. Zaista nismo lagali. Svi, samo, želimo što prije kući stići. Konačno jug Srbije koji nismo vidjeli od mračne zore, a potom i auto-put Niš – Beograd.
Snovima se rijetko ko otima. Naša paklena mašina na sprat perja veličanstveno, „guta kilometre“.
A onda tamo negdje pred Beogradom, na Umčarima, autobus je stao. Napolje je žurno izašao, poslije žestokog smrada, vozač Uglješa.
- Dragane, jebote prokuvo je!
Otvoren je poklopac motora, sva voda iz hladnjaka je iscurila.
- Spalo crijevo za vodu. Nije prokuvo. Namjestićemo ovo brzo – dijagnosticirao je razlog neplaniranog stajanja stariji i iskusniji vozač.
Motor je ponovo osposobljen, sve vode što smo imali usuli smo u hladnjak. Premalo. Sva sreća dva kilometra dalje svratili smo na benzinsku pumpu. Motor više nije žedan. Mi smo popili kafu budilicu i nabavili štampu. Većina nas je i „kanarincima vodu promijenila“.
Na naslovnicama nesportskih novina dominira povratak Vojislava Šešelja u Srbiju.
Opet mi je glavni politzički sagovornik doktor Ognjen Desančić:
- Ovo će uzdrmati Srbiju. Neko je ovo namjerno tempirao. Biće svega – kaže doktor.
- Davno sam rekao, a evo sada i ponavljam, pred mnogo više svjedoka: Evropska unija će „slomiti zube“ na Srbiji – nadovezao sam se.
- Ma Srbija nikad neće ući u Evropsku uniju, kao ni BiH, a izblamiraće se – dodao je neko u autobusu.
Opet Beograd u jutarnje vrijeme. Baš je prelijep. Nekako smo brzo prošli ga. Mostovi na prvim jutarnjim zracima sunca ogledali su se u rijekama koje teku kroz prestonicu Srbije. Bijeljina je sve bliže.
Igrači na spratu spavaju čvrstim snovima. Mi dolje, u upravljačkoj kabini, ćaskamo. Malo ko drži vrat oduspav. Uglavnom, svi smo naslonjeni, oči na „pola koplja“.
Stižemo u Etno selo „Stanišići“ odakle smo i krenuli na nezaboravan i dug put koji je trajao tri dana. Svako ide u svom pravcu. U „fordu“ Duška Pekije tročlani „priejdorski lobi“: Nemanja Pekija, Vladan Lekanić i ja.
Stigli smo u svoj grad. Bez obzira na loše vrijeme srce je na mjestu.
Svuda pođi, ali kući dođi!

KRAJ