Vest da je Marinko Umićević imenovan za savetnika predsednika Republike Srpske Milorada Dodika za resor privrede, sa zadovoljstvom je dočekana i među sportistima i sportskim radnicima Banjaluke i Republike Srpske, jer Umićević je već godinama istaknuti član te velike porodice, koliko kao tvorac Košarkaškog kluba invalida Vrbas, toliko i kao veliki navijač Borca, i Rukometnog i Fudbalskog, ali i kao dobrotvor i sponzor brojnih klubova.
Osvedočeni je i prijatelj Sportskog Žurnala, na početku razgovora za dnevni list koji je apsolutni lider sportske štampe na Balkanu kaže:
- Priču koju ste objavili o mom boravku u Madridu, gde sam bio gost Adidasa, na polufinalu Lige šampiona u fudbalu, imala je izuzetan odjek, ljudi su me zvali sa svih strana, istovremeno to je potvrdilo i da imate veliki uticaj na javnost...
Uz širok osmeh nam pokazuje fotografiju svojih košarkaša invalida, mahom većina ih radi u „Bemi“ gde je Marinko direktor, još kaže:
- Eto, da završim sa komplimentima, jer živimo u vremenu koje je najmanje za hvalu i pohvalu, bio sam i ponosan kad sam u Realovom muzeju video vašu knjigu „Miljan, ljudi i vrijeme“, dobra reč, kao i dobar glas, ovog puta o našoj Banjaluci, daleko se čula...
Banjalučki sport je u krizi?
- Celi svet je u krizi, čak i onaj najbogatiji, a ne mi kojima je siromaštvo uvek visilo iznad glave, ali i on, taj prebogati svet, traga za rešenjem. Sve se prilagođava realnom životu i jasno određuju prioriteti. Čini to i tako moćna nacija kao što su Nemci. Nećemo valjda mi biti izuzetak?
Nekad smo, u velikoj Jugoslaviji, bili grad sporta?
- To treba i da ostanemo. Nema sredine na svetu koja je sa stotinjak hiljada žitelja, koliko je Banjaluka imala osamdesetih godina prošlog veka, svetskom sportu podarila 13 olimpijskih medalja, od toga devet zlatnih. Svaki Banjalučanin zna izdeklamovati imena tih sportskih velikana: Tomo Knez, Velimir Sombolac, Abas Arslanagić, Milorad Karalić, Nebojša Popović, Dobrivoje Selec, Zdravko Rađenović, Zlatan Arnautović i Anton Josipović. Među odabrana uvek svrstavam i velikog boksera Marijana Beneša i nenadmašnu košarkašicu Slađanu Golić. Međutim, mi se moramo prilagoditi sadašnjem vremenu u kojem je dominantna besparica, borimo se sa golo-egzistencijalnim problemima, niko nije više pametan kako klubovi uopšte žive...
Šta činiti, kojim putem dalje?
- Prvo moramo odrediti prioritete, nema više vremena za lutanje, a pri utvrđivanju prioriteta na umu moramo imati tradiciju, rezultate, interesovanje javnosti, zainteresovanost eventualnih sponzora, kako naših tako i inostranih. Drugo, dva Borca, Rukometni i Fudbalski banjalučka su prepoznatljivost već decenijama, rukometaši su za afirmaciju ne samo Banjaluke već celog ovog regiona više učinili nego sve politike i sve diplomatije zajedno. Danas je Rukometni klub okupio svoje bivše asove, mlade ljude, napredak je očit, tim putem treba i nastaviti. Neko će reći da je sve to lako ispričati, ali kako to učiniti? Povratak u Evropu neće biti lak, ali on mora biti zvezda vodilja, nikad se više ne sme desiti da Borac zbog nemogućnosti d položi kauciju od 25.000 evra da odustane od Lige evropskih šampiona, a učestvovao je 1959. godine u tom istom takmičenju kad je takođe bila besparica. Posle je izrastao evropski i svetski Borac. Ovo što se sada desilo je sramota za sve nas, pogotovo za Grad.
Svi klubovi su na ivici egzistencije?
- ZNam to, ali moramo biti realni i tačno reći šta možemo da finansiramo kao vrhunski sport, a koji klubovi da budu sportske škole. Evo, moj klub Vrbas ove godine neće učestvovati u NLB ligi, ali to ne znači da se smemo opustiti u samoj organizaciji kluba, niti da nespremni uđemo u ona takmičenja u kojima ćemo učestvovati. Ponavljam, dva Borca moraju biti prioritet Grada, istina s njima se ne završava vrhunski sport, sve drugo treba prilagoditi vremenu u kojem živimo. To, opet, ne znači da klubove treba gasiti, naprotiv oni treba da jačaju kroz svoje škole do nekih boljih finansijskih vremena. U sportu se više ne sme ni jedan jedini evro bespotrebno potrošiti, a i zaboraviti basnoslovno plaćanje sportista.
Svi govore o privatizaciji u sportu?
- To je lepa i sladunjava priča koja nema uporište u stvarnom životu. Šta i ko da se privatizuje kad klubovi imaju ogromne dugove kroz neplaćene porezem račune za vodu i struju, dugove prema prevoznicima i ugostieljskim firmama, gde su se sportisti hranili... Šta bi se, pitam ja Vas, a i sve druge, u tome slučaju uopšte privatizovalo!?
Izlaz mora da postoji?
- Treba ići korak po korak. Ponovo afirmisati istinski entuzijazam sa devizom „da se za sport živi, a ne da se od sporta lepo živi“. Moramo se okrenuti najmlađima i u što većoj meri pokrenuti takmičenje po školama. Put nije ni lak ni jednostavan, ali on ima izlaz za sve one koji sport doživljavaju u njegovom iskonu i najiskrenije mu se raduju. Takve projekte i planove lično ću podržavati i kao čovek i kao privrednik, a ako hoćete i kao savetnik predsednika Dodika. Realno, mi smo u ovom času daleko od surovog i prebogatog sportskog profesionalizma i s tom činjenicom se moramo pomiriti, bar u ovom istorijskom trenutku.
Tomo MARIĆ
