Piše Tomo MARIĆ
Sjajan trijumf košarkaša Igokee u ovogodišnjem šampionatu BiH, kada je u prve tri utakmice plej-ofa sa Širokim Brijegom izborila isto toliko pobeda, osvojivši duplu krunu, tuđom voljom dobio je političku dimenziju!
Koračnica „Marš na Drinu“ koja je, u jednom delu, pratila ceremonijal uručenja pobedničkog trofeja u dvorani u Laktašima, dočekana je „na nož“ u Sarajevu.
Ništa nije bilo vredno i značajno – ni odlična igra Aleksandrovčana, ni bespogovoran uspeh u odlučujućim mečevima, ni majstorije Jorovića i družine, ni sjajna organizacija treće utakmice, iz svih oružja puca se i trešti – emitovanjem „Marš na Drini“ uvređen je, bezmalo, kompletan bošnjački narod!!!
Koračnica kojom je srpska vojska izvojevala slavnu pobedu u Cerskoj bitci i najavila preokret ishoda Prvog svetskog rata, u većini sarajevskih medija je zločinačka pesma! U sveopštoj histeriji koriste se takve reči i ocene da se normalnom čoveku diže kosa na glavi. Ludost nema granica – između Igokee i predsednika Republike Srpske Milorada Dodika stavlja se znak jednakosti, što je donekle i tačno, ali transmisijski to se prenosi na pominjanu koračnicu, pa izvlači zaključak – na proglašenju pobednika BiH u košarci u Laktašima orgijali su četnički zlikovci!!!
Nema dana ni događaja u nekadašnjoj centralnoj republici bivše Jugoslavije da se životno-praktično ne potvrđuje: tamo gde počinje BiH, prestaje logika, a razum umire.
Treba li sada ulaziti u polemiku sa pomračenim umovima i objašnjavati da su u Štokholmu 1961. godine izlazak Ive Andrića na podijum da primi Nobelovu nagradu, pratili taktovi „Marša na Drini“, da su ga slavni „Šedovsi“ obradili kao mega hit, da su brojni gala koncerti u pariškoj „Olimpiji“ otvarani uz taktove „Marš...“, te da je ta predivna melodija za celi pravdoljubivi svet bila oda ljudskoj hrabrosti i samožrtvovanju.
Svima i svakome bila je opšte prihvaćena klasika, muzički eksperti tvrde da je to jedna od najlepših vojnih muzika na svetu, samo ne bošnjačkom Sarajevu, njegovim političarima na čelu sa Bakirom Izetbegovićem i većini medija i društvenih mreža, a zaboravljaju da je to isto Sarajevo ona ista vojska sa „Maršom na Drini“ oslobodila i njega.
Ljubav je, kao najsuptiliniji čovekov osećaj, ograničena i konačna, ali patološka mržnja neograničena i beskonačna. Čak i kad je reč o jednoj sasvim običnoj košarkaškoj utakmici u BiH.
Gospodo iz Sarajeva, ako niste znali, vera je mnogo, ali moral samo jedan!
Ostaje za utehu da Bog svakog poštuje dok radi, a ljubi dok peva, ma šta ko o tome u Sarajevu mislio.
Ili, definitivno, u BiH nije lako Srbin biti, čak kad se ta identifikacija pravi na osnovu jedne čuvene koračnice priznate u celom svetu!
P.S.
Kompozitor najpoznatije i najomiljenije srpske pesme bio je sin Hrvata i Nemice. Otac Stanislava Biničkog, Stevan rođen je u Lici i poreklom je bio Hrvat. U Srbiju je došao 1868. godine, a iz braka sa Marijom, poreklom Nemicom, 1872. u selu Jasika kraj Kruševca rodio se Stanislav.
Stanislav Binički vodio je orkestar Kraljeve garde i vojni orkestar, a komponovao je “Marš na Drinu” na početku Prvog svetskog rata. Kompozicija je posvećena prvoj pobedi srpske vojske na Ceru 1914. godine i komandantu Milivoju Stojanoviću Brki, koji je predvodio čuveni Gvozdeni puk.
Osim što je komponovao „Marš na Drinu” Binički je bio i začetnik savremene srpske muzike – napisao je prvu srpsku operu “Na uranku”.
Od kraja Drugog svetskog rata do 1964. u Jugoslaviji je “Marš na Drinu” bio prećutno zabranjen kao dekadentan i nacionalistički, a za javno izvođenje ove pesme išlo se na robiju. Do preokreta dolazi kada je pesma postala hit na Zapadu i to zahvaljujući Ivi Andriću!
