Piše: Slavko BASARA

Sizifovski, uskim putem posutim trnjem, raznim zamkama i iskušenjima, fudbal Republike Srpske krupnim koracima ide ka uzvišenju na kojem se cene i poštuju entuzijazam, snaga, volja, ljubav i na kraju umeće življenja i opstanka u teškim uslovima i oholim vremenima.
Pobeda U-23 reprezentacije Republike Srpske u Grčkoj protiv „B“ tima tamošnjeg uspešnog i bogatog prvoligaša Škode Ksanti je više od samog uspeha na zelenom terenu.
Pre svega ekipa koju sa klupe predvodi selektor Branimir Tulić sa, za uspeh odabranim, saradnicima Zoranom Dragišićem, Igorom Jankovićem i Dejanom Plisnićem je u poslednjih godinu dana napravila ogroman posao za fudbal i Savez Republike Srpske, ali isto tako i BiH.
Samo oni koji iz ko zna kakvog razloga i zlobe ne žele to da vide i pohvale. Ali, to je već njihov problem i duševni hendikep...
Pozitivni rezultati u Udinama, protiv Teleoptika i poslednji u „zemlji Helena“ su samo deo pobedničkog dekora koji od sebe odbija sve negativne sile i pojave, a fudbal Republike Srpske gura na glavnu scenu kako u regionu, tako i u bližem okruženju, pa što ne reći i Evropi. Tri pozitivna rezultata na međunarodnoj sceni, u nizu, ne mogu nikad da budu slučajnost!
Kada momci koji treniraju u neadekvatnim uslovima improvizacije, pod velikim pritiskom i opterećeni golim egzistencijalnim opstankom, puni odvažnosti i želje za dokazivanjem istrče protiv rivala koji imaju i ptičijeg mleka to dobija drugu dimenziju – ljudsku i fudbalsku!
Kako objasniti da „momci sa strnjišta“ igraju bolje od onih koji rade na „zelenim tepisima“, profesionalno obučeni, spremljeni i nahranjeni samo za posao kojim se bave? A fudbaleri iz Republike Srpske osim što igraju fudbal moraju još da vode brigu kako zaraditi novac za puko preživljavanje.
To je ta snaga fudbala Republike Srpske!
Hrabrošću i upornošću uvek se stiže među zvezde. Još kada je prisutan fudbalski talenat kao što je slučaj ovih napaćenih prostora onda je uspeh zagarantovan.
Da Republika Srpska ima fudbalsku infrastrukturu kao Italija, ili Grčka, pa i Srbija, gde bi joj bio kraj?
Uspesi U-23 reprezentacije nisu samo od takmičarskog značaja već su oni, ako Bog da, zamajac za mnogo krupniju, lepšu i bolju fudbalsku budućnost od Novog Grada do Trebinja, čak i fudbal „dejtonske zemlje“. Naravno ove stvari treba da prepoznaju i najodgovorniji, vodeći ljudi zapadne srpske zemlje, jer bez te vrste podrške vrlo brzo će sjajni rezultati ostati samo kao suvi ukras jednog vremena u kojem je prošuštena velika šansa.
Institucije Republike Srpske treba da stanu iza projekta izgradnje fudbalske infrastrukture kako ubuduće naši talenti ne bi igrali „po grbama i džombama“ i morali da idu u Italiju i Grčku da dokazuju svoj potencijal u uslovima „od kojih boli glava“ i „da ti pamet stane“.
U svakoj muci rađa se uspeh i rezultat, ali zar nije došlo vreme da se prestanemo patiti, da i mi malo fudbalski uživamo?
U budućem vremenu kada se bude posmatrala sadašnjost sa očima prošlosti i ono što rade Tulićevi izabranici mnogo bolje i jasnije će se sve to videti i korektnije oceniti. Kao i sve u životu.
Samo da se, posle svega, ne budemo kajali zbog propuštene prilike i trenutnog slepila?!
Šanse u nepravednom životu i fudbalu se teško dobijaju, ako se ne realizuju ostaje gorčina.
Funkcionalan sistem je teško stvoriti, a za čas se sruši. Uspesi ne dolaze sami od sebe već su protkani velikim odricanjem i žrtvom. Sistemsko i seme uspeha je posejano. Sada treba da ga gajimo i negujemo.
Ako pogrešimo vratićemo se na strnjišta sa četiri kamena i virtuelnim prečkama.
Stvorena je sjajna prilika, hajde da je iskoristimo i – pobedimo!
Živeo fudbal!