Piše: Slavko BASARA

Već drugu godinu zaredom Fudbalski klub Borac nema licencu za takmičenje u Evropi, iako po poziciji na tabeli ima to pravo!
Ko u celoj priči muti vodu?

Opterećen velikim dugovanjima, nesavesnim radom pojedinaca i ko zna kakvom sumnjivom papirologijom velikan iz Platonove ulice dospeo je pred zid preko kojeg ne može, a povratka nema. Po svoj prilici novoizabranom predsedniku Upravnog odbora Drašku Iliću pripala je čast da zabije poslednji ekser u kovčeg banjalučkog sportskog mezimčeta. Bez emocija bilo koje vrste.
Hoće li biti srećan zbog toga?!

Rečenica „ne pada mi na pamet da dam marku iz svog džepa kako bi Borac mogao da odigra utakmicu“ izrečena posle serije suspenzija kluba od strane Saveza zbog dugovanja prema bivšim članovima govori istinski o karakteru predsednika Borca i njegovim namerama. Na osnovu strahovitog političkog avanzovaanja bez pokrića i još manjeg uporišta u Iliću se probudila ovozemaljska osionost koja ide do takve nerezonske mere da mu Fudbalski klub Borac ne predstavlja ništa više osim poligona za kupovinu društvenog statusa i dobranog ličnog interesa!

Osim toga, Ilić zajedno sa svojom oligarhijom, iskorištava, na najsuroviji i najprimitivniji način, institucionalnu vrednost Borca u ličnom obračunu sa Fudbalskim savezom Republike Srpske i želi da uvuče velikana iz Platonove ulice u još jedan beskrajni ćorsokak. Predsednik banjalučkog fudbalskog područja ne preza ni od čega da sve podredi sebi i „ratu“ koji vodi sa savezom čiji je potpredsednik nekada bio. Prevedeno na jasan jezik balkanskih naroda – reže granu na kojoj sedi. Ilić želi da upotrebi Borac kao prezervativ u obračunu sa FS Republike Srpske čime direktno juriša na jedan od glavnih stubova nosača izvornosti srpskog entiteta u dejtonskoj zemlji.

Zagrižena je velika jabuka, neko bi se mogao gadno zagrcnuti od nje...
I dok Borac, evidentno je, propada i klizi ka dnu, s druge strane Fudbalski klub Krupa iz Krupe na Vrbasu napreduje džinovskim koracima ka vrhu. Nije samo Borac žrtva već i ostali banjalučki klubovi: BSK polako nestaje, Naprijed Horizont i Gomionica ispadaju, Krajina takođe, Vrbas, Željezničar i Omladinac su nekada bili klubovi za ponos, danas tavore u Područnoj ligi... I tako redom.

Nije banjalučki fudbal igračka da je pokupi svaka balavurdija slinavih rukava, fudbalski neodgojena i poigrava se s njim. Još manje je to Borac!
Narod svašta priča, a njemu usta začepiti niko ne može: „da se sve ovo radi kako bi se ujedinili Borac i Krupa, da velikan ode na plastičnu travu u Krupu na Vrbas, a da se Krupa domogne Gradskog stadiona i da se drastično zamene rangovi takmičenja.“

Te namere najbolje su osetili oni koji zaista najviše – i jedini – vole Borac bez interesa – „Lešinari“. Zato sa istoka i upućuju jasne parole pod sloganom „Ne damo Borac!“ Ako se i oni predaju u ambis je sunovraćena istorija koja traje od 4. jula 1926. godine.
Ko zna, možda je to nekome i u interesu, da napiše novu, svoju istoriju, u kojoj će upravo on da bude glavna uloga. Nije nikakvo čudo ako se to i desi s obzirom da se prekraja i istorija vezana za Prvi svetski rat. Kad može ona, što ne bi mogla i ona fudbalska, u Banjaluci?!

Nije svačije kroz selo pevati – kaže naš narod. Možda na selu i ima dobrih pevača, samo je zaboravljena jedna veoma bitna činjenica – Banjaluka nije selo!
Ako stvari postavimo onako kako ih postavlja Draško Ilić, bez rezona sa osionim metodama, onda neće proteći mnogo vode Vrbasom, a Borac će, ipak, ostati samo u uspomenama.
Daj Bože da grešimo...