Piše: Tomo MARIĆ

PODNASLOV: Priča o Vlatku Marokoviću, Dragoslavu Šekzlarci, Milanu Galiću i Mladenu Timotijevuiću, fudbalskih majstorima svog vremena.

Razočaranje, nepravda i bol u duši odvodi misli u prošlost, u vreme kada su Vlatko Marković, Dragoslav Šekularac, Milan Galić i Mladen Timotijević bili „male-velike“ zvezde, oduševljavali ljubitelje fudbala u Santjagu, Parizu, Rimu, Beogradu, Zagrebu, Banjaluci... bili puni mladosti i idoli brojnim mališanima s kraja na kraj Evrope i Velike Jugoslavije.
Čovek, ma čime se bavio, u svojoj naravi ostaje ili ukras sveta ili greška prirode, ne uvek svojom voljom, okruženje, surovo i bezobzirno, određuje svu tragičnost ili golemu sreću.

Nedavno u Zagrebu, susreo sam Stanka Dilovića, uglednog privrednika, rasli smo zajedno na banjalučkom Mejdanu, raspleli priču o minulim vremenima, nije moglo bez fudbala. On kaže:
- Znaš li zašto Vlatka Markovića već duže vreme nema u javnosti; ako ne znaš, evo ti odgovora – smešten je u neki samostan, teško je oboleo, ophrvala ga je Alhajmerova bolest, malo čega se seća i pomerio je granice vremena. Niko ga ne obilazi. Samo mu ćerka dolazi u posetu, i nju teško prepoznaje. Okružen je u tom samostanu „čistim dušama“ koje po svaku cenu štite njegovu privatnost. Za njega se niko, u Hrvatskoj, i ne interesuje. Svi su ga zaboravili: Dinamo, kojem je posvetio najlepše godine života; NK Zagreb, od kojeg je napravio pravi klub; bečki Rapid, kojeg je vinuo u evropske visine; Hrvatski Nogometni savez, kojeg je utemeljio i sjajno vodio kao predsednik; bivša zajednička zemlja u kojoj je kao reprezentativni centarhalf stekao igračku slavu i osvojio četvrto mesto na planeti... jednostavno, tužna životna priča.

Tako se Zagreb i Hrvatska odnose prema nekome ko je ispisao stranice njihove istorije, bio i Hrvat i Katolik kad mnogi to nisu ni hteli ni smeli da budu, ispaštao je i grehe oca iz Drugog svetskog rata, ali... u novijem vremenu imao smelosti da kaže vrhovniku Franji Tuđmanu da na Drini ne treba hrvatski barjak, već muslimanski, srpski i hrvatski, sva tri naroda koja u BiH žive. S poštovanjem je govorio i o Republici Srpskoj, pogotovo o njenom predsedniku i prvom čoveku fudbala doktoru Milanu Jeliću, a njegov oproštajni govor 2007. godine na komemoraciji u Banjaluci, u amfiteatru Filozofskog fakulteta, povodom Jelićeve smrti, pun emocija, topline, uvažavanja i iskrenih reči, pamti se i danas u Republici Srpskoj.

Među prvima je stigao i u Beograd, kad je preminuo legendarni Miljan Miljanić, govorio u centru zemlje Srbije, svojevrsnoj prestonici Balkana, u ime UEFA, biranim rečima o nadaleko poznatom Čiči, zaiskrila je i suza, malo ko je to hteo da vidi...
Izrastao je u ličnost koja je poštovala i uvažavala sve univerzalne vrednosti, a zemlja Hrvatska i njen fudbal od toga su imali golemu korist, mnogo veću oni nego sam Marković. Dovoljno je pomenuti samo 1998. godinu i bronzu iz Francuske.
Kako mu se vraća više govori o drugima, a najmanje o njemu samome?!

Negde u isto vreme, u Beogradu njegov vršnjak Dragislav Šekularac, zajedno igrali u reprezentaciji Jugoslavije na pominjanom Svetskom prvenstvu u Čileu, uvršteni među 22 najbolja fudbalera na svetu, turobnom i razočaravajućom ispovešću govorio je za „Sportski Žurnal“ o nekim trenutnim dešavanjima u Crvenoj zvezdi, njegovom voljenom klubu. Ni prema njemu, koji je ispisao najlepše stranice jugoslovenskog i srpskog fudbala, mnogi koji bi trebali, pre svih Fudbalski savez Srbije, ne pokazuju dužno poštovanje, pominjao je i penziju koja mu je ukinuta, bezmalo, ostavio je utisak napuštenog i razočaranog čoveka. A bio je i ostao druga Zvezdina zvezda.

Već duže vreme u javnosti se ne pojavljuje ni Milan Galić, nenadmašni centarfor Partizana, fudbaler koji je 1962. godine proglašen za sportistu Jugoslavije, golgeter svetskih kvaliteta, osvajač olimpijskog zlata, srebra Evrope, bio četvrti na svetu, s Partizanom igrao finale Kupa evropskih šampiona protiv slavnog Real Madrida, više od 50 puta bio reprezentativac. Partizan ga ne obilazi, a izgradio je njegovo ime i doneo mu slavu velikog kluba! Posećuje ga zvezdaš Dušan Maravić, reprezentativni drug iz Rima 1960, čovek koji je, kad je god u prilici, na usluzi svim fudbalskim velikanima svoje generacije.
- Maravić je ljudina kakva se samo poželeti može. Kad god sam u Beogradu susrećem se s njim, vratimo se u dane mladosti, celi život mi se učini i lepšim i boljim nego što objektivno možda i jeste i zadovoljan se vratim u Gradišku i Republiku Srpsku – reči su Velimira Sombolca, velikog beka i reprtezentativca iz Partizana.

U Banjaluci je, bezmalo, napušten od svih i Mladen Timotijević, vihorno levo krilo Borca, tvorac brojnih pobeda banjalučkog velikana, fudbaler iz navijačkih pesama, koji je šezdestih godina minulog veka svojim bravurama oduševljavao ljubitelje fudbala. Skroman i tih čovek, ljudina, svojevremeno u Zvezdinim juniorima, zajedno sa Šekularcem, bio je najtalentovaniji fudbaler, a onda mu Banjaluka postala i grad igračke karijere i grad života. On je gradu na Vrbasu i Borcu dao sve, a oni njemu...?
- Zbog Timotijevića ja sam i zavoleo Borac i sećam se da smo kao deca upoređivali njega i legendarnog Mađara Ferenca Puškaša... – pričao mi je, nedavno, u jednom kafiću na banjalučkom Mejdanu Zoran Obradović Puran, čovek koji toliko toga pamti iz prošlosti Banjaluke.

Sličnih priča, i nažalost stvarnosti, ima bezbroj. Na ovom belom svetu, u ovom vremenu, ne mali broj ljudi, da li strahujući i od vlastitog života, nečujno umiru u sebi, ćutke i nevidljivo, a najbliže okruženje zabavilo se svojim jadom, ne obazirući se ni na koga. Zato nam i promiču stvari i događaji, nestaju ljudi i heroji kojima smo se divili.
Zašto i zbog čega, ili je sve rečeno u legendarnoj pesmi Branimira Džonija Štulića „Balkane moj...“
Heroji, ipak, ćutke odlaze!