Piše: Slavko BASARA

Nema Srbina, ma gde bio i živeo, da 1986. godine nije navijao za Steauu iz Bukurešta. Svi Srbi su, po identitetu, pet godina kasnije bili uz Crvenu zvezdu, i oni koju su tvrdili da su Jugosloveni. Niko tada nije postojao osim: Stojanovića, Radinovića, Marovića, Šabanadžovića, Belodedića, Najdoskog, Prosinečkog, Jugovića, Pančeva, Savićevića i Binića.
Dvadeset godina kasnije svi vole Partizan, poštujući „dijagnozu“ legendarnog Duška Radovića „za sve se navija, Partizan se voli...“ Ali, svi i navijaju za Partizan. Ono što je bitno ne mrze ni Steauu ni Crvenu zvezdu. Ne mrze nikoga!
U skorijoj budućnosti Partizan neće ostvariti ono što su Steaua i Crvena zvezda, nadomak toga bio je 1966. godine, nije mu se posrećilo. Međutim, u današnjem fudbalu plasman u grupnu fazu nekadašnjeg, izvornog Kupa šampiona, danas komercijalne Lige šampiona, iz vizure klubova jugoistočne Evrope, čitaj Balkana, izgleda kao i osvajanje srebrne amfore.
Uloge su davno podeljene...
Trofej jeste možda uzvišenje i simbol takmičarske nadmoćnosti u kojem su uživali Emerih Janei i Ljubomir Petrović, kraj njega uplakan ostao Abdulah Gegić, ali sadašnji trener Partizana Zoran Milinković može da ga sanja. I da mu se nada u budućnosti.
Nikad ne reci nikad.
Ono što se golim okom vidi, a fudbalski potvrđuje, Partizan već sada, ima trenera koji je prevazišao bazu u kojoj bitiše i mladost jaču od svih nedaća. To je sposobnost slavnog kluba i kvalitet jednog iskustva u najtežim vremenima, a Božja zahvalnost Milinkoviću i njegovim pulenima.
Šta je Partizan uradio osim rezultatske eliminacije rumunske „Zvezde“ i plasmana u plej-of za Ligu šampiona u kojoj igraju samo odabrani?
Mnogo više i od fudbala i od svakodnevnog života kojeg šiba sva tragičnost ovih prostora.
Partizan je na svom stadionu okupio više od 30.000 duša koje pevaju jednim grlom, ali i ćute istim tim grlom, u znak saosećanja na žrtve „Oluje“, oličenja najvećeg etničkog čišćenja u savremenom čovečanstvu. Iste te „duše“ pokazale su harmoniju istinitog trenutka da su se u Partizanu, ponovo, sve kockice složile u mozaik. Otud i optimističke Milinkovićeve reči: „mi nastavljamo da sanjamo naš san...“
Da li je potreban bilo kakav komentar na patriotsku izjavu Partizanovog kapitena-startera Stefana Babovića, rođenog na pravoslavni Božić, a koji je jasno i glasno rekao kome Partizan posvećuje pobedu protiv Steaue?
Izvinite gospodo, Drina je reka koja protiče kroz jednu zemlju, bez obzira ko joj je sve davao imena, i određivao uloge, kroz istoriju i postojanje.
To je, na svoj mladalački i entuzijastički način, „konstatovao i pojasnio“ današnji trener Partizana Zoran Milinković, rođeni vođa, onda kada je rizikujući vlastiti život „koridorom života“ doveo Borac u njegovu Banjaluku pre više od dve decenije!
Današnji Partizan je istinski simbol svih onih koji ga vole i koji za njega navijaju!
Partizan nije heroj samo Beograda i Srbije, već i Banjaluke i Republike Srpske, ali i „pokojnog“ Knina, svih prostora gde je napaćeni narod. Trenutak naše velike radosti i ljubavi u vremenima koja nam, kao narodu, nisu naklonjena.