Top tema svih sportskih razgovora i debatnih rasprava u Republici Srpskoj je novi Zakon i privatizacija u sportu.
Nameću se i brojne dileme, osluškuje se na koji način je taj veliki problem rešavan i rešava se u okruženju, ali i na celom jugoistoku Evrope. Tek, oni najpoznatiji i najizrasliji klubovi u Republici Srpskoj Rukometni i Fudbalski Borac, Košarkaški klub Igokea, Ženski odbojkaški klub Jedinstvo, mahom svi premijerligaši u svim sportovima i s nadom i sa strahom iščekuju donošenje tog važnog dokumenta koji će odrediti i novi pravac delovanja sporta u ovom delu Starog kontinenta.

Tomo Marić, savetnik u Ministarstvu porodice, omladine i sporta Vlade Republike Srpske kaže:
-Jedno od osnovnih pitanja, pa i dilema, šta privatizovati u klubovima, odnosno čega su naši najpoznatiji klubovi vlasnici nudiće istovremeno i odgovor kako doći do pravog rešenja. Problem nije ni lak ni jednostavan i zato dugo i traju dogovori, razgovori, analize, procene, sugestije... kako doći do pravog rešenja? Dilema je bezbroj koje treba rešiti. Naprimer gotovo sve sportske dvorane u Republici Srpskoj su u vlasništvu lokalnih zajednica, manje dvorane – sale pripadaju školama što dovodi do zaključka da takozvani dvoranski sportovi i klubovi nemaju svoju infrastrukturu za proces privatizacije. Na prste jedne ruke u celoj Republici Srpskoj mogu se izbrojati klubovi koji imaju jednu ili najviše dve kancelarije u svom vlasništvu. Ništa bolja situacija nije ni sa stadionima, odnosno igralištima i sportskim poligonima. To se radi o takozvanim Gradskim stadionima, mahom su u vlasništvu lokalnih zajednica, tek poneki izuzetak može se susresti među nižerazrednim klubovima u manjim sredinama koji su zbog niske tržišne vrednosti uspeli da izgrade igrališta i „mini“ stadione, najčešće sa privremenim građevinskim dozvolama.

Bio je i ostao ključni problem – šta su sportski kolektivi, klubovi i društva?
-Mahom, to su, do juče, bila udruženja građana, formalno-pravno to su i sada, ali u većini slučajeva njima upravlja pojedinac ili mala grupa ljudi, najčešće mimo kontrole društva, koja se poistovetila sa klubom. Istina je i to da bi se bez njih mnogi klubovi ugasili, ali, istovremeno, to im ne daje za pravo da oni određuju javni interes kolektiva, kao i da postavljaju nerealne visoke takmičarske ciljeve, stvarajući ebormne troškove, uvodeći klubove u brojne finansijske blokade, ne osećajući, ili nehajući, na složenu društveno-ekonomsku zbilju ovog vremena. A to upravo čine, ne samo kod nas, već primeri govore da je to bezmalo redovna pojava u celom regionu. Kakav tu Zakon o privatizaciji može da važi, onda šta se u tom procesu može uopšte privatizovati?

Republika Srpska ima sjajnu sportsku tradiciju, evropske, svetske i olimpijske titule, po tome je čuvena i u svetu i po klubovima u kojima su ti rezultati ostvareni?
-To je sve tačno, to nas i hrabri za proces u koji treba da uđemo, oni su zanimljivi za marketinšku obradu što im daje neslućene mogućnosti kao brendu u eventualnoj privatizaciji.

Svedoci smo sve češćih apela, čak i zahteva da se ubrza proces privatizacije u sportu?
-Donekle i razumem želje klubova jer ih pritišću silni problemi, ali je apsolutna zabluda da će samim činom privatizacije oni nestati. Svesno i nesvesno zamenjuju se i teze. Ako se osvrnemo oko sebe videćemo, u Srbiji na primer, u kojoj je na snazi Zakom o sportu i privatizaciji već tri godine, ali bez ijednog slučaja privatizacije. Do tada su najglasnija bila dva najpoznatija kluba Crvena zvezda i Partizan, a kada su trebali da ponude bilo kakvo rešenje nisu progovorili ni jednu jedinu reč, šta više tražili su nove predloge, nova objašnjenja, pa ako hoćete i nove razloge za izgovore.

Gde je, bar za početak, rešenje?
-U što širem i sveobuhvatnijem uključivanju pojedinaca u rad i vođenje klubova, pogotovo nekompromitovanih ljudi sa iskustvom i znanjem za tu oblast društveno-sportskog rada. Na taj način javni interes bi bio afirmisan u punom smislu reči. Na isti način, okupio bi sve prave prijatelje kluba, stručni rad dobio je pravu stvaralačku dimenziju od najmlađih do najreprezentativnijih kategorija. Izbegli bi se sumnjivi „frizirani“ transferi, neopravdane menadžerske provizije, rasipništvo pojedinac koji bez ikakve društvene kontrole i odgovornosti raspolažu klupskom kasom...

Gde su u toj priči navijači?
-Istinski sportski rad upravo bi njih vratio na stadione i u dvorane, verujem cele porodice dolazile bi da uživaju u sportskim nadmetanjima, jer klub za koji se navija doživljavao bi se kao zajedničko dobro, a ne nečija prćija. Sve to zajedno privlačilo bi i ljude sa kapitalom da u takvom ambijentu ulažu svoj novac i reklamiraju svoj proizvod – brend, kroz transparentno, javno delovanje kluba, pred očima celog društva.

Dakle, vi govorite o sportskom kultu?
-Sport je jedan od najuzvišenijih ideala ljudskog stvaralaštva. Zato su oduvek, kroz istoriju, klubovi, društvo ili razne sekcije, kako su se u kojem vremenu zvale, podizali svoje najmlađe i stvarali zdravu bazu. U tom procesu, kojeg očekujemo, Republika Srpska i lokalna zajednica moraju da daju podršku, a finansijski srazmerno stimulišu klubove sa najsvetlijom tradicijom, prevashodno one koji najviše okupljaju mlade i iza kojih stoji armija navijača. Običan čovek treba da se vrati na stadion i u sportsku dvoranu, pogotovo on, jer iza njega stoji istinski navijač, a sa stadiona i iz dvorana da se istisne i protera profiterstvo, mešetarstvo, a pogotovo huliganstvo.

Kada se očekuje novi Zakon?
-Novi Zakon je u završnoj fazi, upravo ovo o čemu sam govorio on će pokušati da stavi na zdrav temelj, s ciljem da shodno svojim realnim mogućnostima naše društvo dobije što više, a mladom čoveku otvori put za istinsku sportsku afirmaciju. Sport nema uzvišenije uloge od te! Svaki Zakon, pa tako i ovaj, treba da bude u službi napretka i prosperiteta pre svega mladog čoveka.
Slavko BASARA


Velikani

Tomo Marić posebno ističe:
-Već sam govorio o velikanima našeg sporta, ali nikad nije na odmet pomenuti ih i pojedinačno. Olimpijski pobednici su: Abas Arslanagić, Nebojša Popović, Milorad Karalić, Dobrivoje Selec, Đorđe Lavrnić, Zdravko Rađenović, Zlatan Arnautović, Velimir Sombolac, Tomo Knez i Anton Josipović. Za sportsku heroinu košarkašicu Slađanu Golić čuo je celi svet, kao i za bokserskog velikana Marijana Beneša. Ta imena i prezimena otvaraju sva sportska vrata na svetu, a sve nas obavezuje da bude prepoznatljivost Republike Srpske.


Borilište – arena ili gubilište

Savetnik u Ministarstvu sporta je naglasio i ovo:
-Već odavno mnogo više vremena provodim uz televizor gledajući sportske mečeve u različitim sportovima. Rado bih, kao i brojni moji vršnjaci pohodio i Gradski stadion u Banjaluci i sportsku dvoranu „Borik“ sa svojim unukom Lazarom kao što su i nas svojevremeno kao dečake vodili naši roditelji da uživamo u sportskom prazniku. Međutim, stadioni su na granici borilačke arene ili gubilišta, što čoveka obeshrabruje da bude neposredni svedok sportskih događaja. Nije to naš izum, celi svet je zahvatilo ludilo na stadionima, ali nešto se i u tom velikom svetu na bolje menja. Nadam se da će se promeniti i kod nas.

Primer

Tomo Marić još kaže:
-Nije to bilo tako davno kada je Košarkaški klub Borac Nektar harao ovim delom Evrope, a danas tavori daleko od onoga što bi trebalo da bude, hrabri me jačanje Rukometnog kluba Borac, Igokea već dugo drži visok nivo kvaliteta, kao i odbojkašice iz Brčkog. Rešenja imaju i sa Zakanom o sportu i privatizaciji, ali bila su i bez njega, jer entuzijazam i ljubav prema sportu da bi on doživeo progres moraju biti jača od svakog Zakona i od svakog pisanog pravila. Uostalom, sport se kao takav i pojavio u ovoj civilizaciji, kao vrhunac ljubavi prema nečemu uzvišenom i veličanstvenom. Možda bi se svi trebali da menjamo ponaosob na bolje, ne očekujući da će nas bilo kakav Zakon promeniti.