Kasna je noć, meni se ne spava. U ovo gluvo doba, tek što je završen TV prenos utakmice polufinala Lige šampiona Real Madrid – Bajer 1:0 „vidim“ svog druga i prijatelja Marinka Umićevića kako u šarenom društvu tumara ulicama uzavrelog Madrida, a navijači Reala razvili svoju zastave i uskaču u brojne fontane, koristeći blagodeti tople noći. Sve to je izostalo dan ranije kad je Atletiko sa Čelzijem odigrao samo 0:0.
Odmah posle te utakmice, Marinko mi se javio:
- Gledao sam Atletiko – Čelzi, stadion „Visente Kalderon“ pun kao pivska konzerva, čekao se jedan gol Atletika pa da sve eksplodira. Nije ga bilo, ali sam se nagledao svakojakih čuda i sreo ko zna koliko čuvenih ljudi. Sutra idem na utakmicu Real Madrid – Bajern sve ću ti potanko ispričati kada se vratim u Banjaluku...
Znam da pišem o „svom drugu Marinku“ kojeg mnogi od vas i ne znaju, ni ko je, ni s čim se bavi, a pogotovo – otkud on u Madridu kao specijalni gost „Adidasa“ na dve velike fudbalske utakmice koje su uzdrmale celu planetu zemlju. TV prenosi išli su s kraja na kraj zemaljske kugle.
„Moj drug Marinko“ je jedan od najčuvenijih privrednika u Banjaluci, Republici Srpskoj i Bosni i Herecgovini, inženjer kožarstva, direktor Fabrike obuće „Bema“, u Madrid ga je kao specijalnog gosta pozvao glavni gazda „Adidasa“. Ono o čemu se kod nas, najčešće iz ljubomore i zavisti ćuti i ne govori, brzo se čuje u velikom svetu. „Bema“ zapošljava više od hiljadu ljudi i dobro posluje. Redovne su plate, zaposleni imaju povlastice i darove za praznike i godišnje odmore. Najveće zasluge za to pripadaju direktoru Marinku Umićeviću.
- Vremena su teška, čak preteška, ljudima treba pomoći, a sebe staviti u službu onoga što radiš i da se ne štediš.
Umićevića hvale i sportisti, u vremenu kad se geometrijskom progresijom umnožavaju klubovi koji propadaju, a mnogi se, sa višedecenijskom tradicijom gase i nestaju. Kad god može, upomoć priskaču „Bema“ i Marinko i ko zna koliko je klubova spasao? Okupio je oko sebe invalide, osnovako Košarkaški klub „Vrbas“ i krenuo od nule. Nakon 15 godina mukotrpnog rada Vrbas je postao pobednik NLB lige, a za sve urađeno dobio je minulih dana najveće priznanje grada Banjaluka „Aprilsku nagradu“.
Eto, to bi otprilike bio okvir za ram portreta „Mog druga Marinka“. Delić jedne lepe ljudske priče, gotovo nestvarne, pogotovo u vremenu dok crni konji i crni konjanici galopiraju ovim svetom, uništavajući ga, i satirući.
Onda kad se javio iz Madrida još mi je rekao:
- Sećaš li se navalne petorje Real Madrida: Kopa, Saraga, Puškaš, Di Stefano i Gento, znali su je napamet sva deca od Lauša pa „tamo preko Vrbasa“, iz očeve „Politike“, ili filmskih žurnala iz kina „Vrbas“. Sad sam ja dočekao da uživo gledam asove za neko novo doba kao što su Ronaldo, Bejl, Riberi, Nojer, Čeh, Lampard, Dijego Kosta, Dijego, Kurtoa, Huanfran... idole ovih današnjih dečaka.
Sve ovo što ispisujem nisu znali Španci, Englezi i Nemci na stadionima „Visente Kalderon“ i „Santjago Barnabe“, nisu znale ni glavne gazde „Adidasa“, ali znali smo mi, nekad banjalučki dečaci, da je u te dve madridske noći Marinko Umićević bio glavni junak jedne male bajke koja je u Španiji imala svoj epilog.
Sad čekamo da se vrati „Moj drug Marinko“, možda najomiljeniji čovek ovog vremena u Banjaluci, čak i kad kao odbornik u Skupštini grada „Kočićevski“ i „Ćopićevski“ nikom se ne udvara, a još manje nikog ne štedi. Okupićemo se svi: čovek košarke i metereolog Nebojša Kuštrinović, glumački as Dobrica Agatonović, čuveni pevač Miro Janjanin, stručnjak u kožarstvu Rajko Jukić, Marinkovi košarkaši-invalidi na čelu sa čudom od devojke Biljanom Nedić...
Priča će da krene sama od sebe – sećaš li se kad su Serena i Amansio pobedili Partizana u finalu Kupa šampiona 1966. godine, pa kako je Miljan Miljanić, kao Titov borac bio prvi trener u istoriji „kraljevskog kluba“, a da nije bio katolik, u vreme Franka, pa kako je Vujdain Boškov zamalo izgubio evropsko finale sa Real Madridom kojeg je tada predvodio Meksikanac Hugo Sančez... „Moj drug Marinko“ će da priča o svemu onome što nismo videli na televiziji, a živelo je u one dve madridske noći, a njemu, kao prvom Banjalučaninu koji je gledao u dva dana tako velike dve fudbalske utakmice odrediti i mesto u istoriji grada.
U svojoj noći koju čekamo, mi ćemo se braniti sportom i fudbalom od svih nesreća i zala koje su natkrilile ovaj svet. Hladnom bajkom Marinka Umićevića zaokruženom u Madridu.
Tomo MARIĆ
