PODNASLOV: Veljo, Panta i Duda, imena za fudbalsku istoriju, dobitnici najviših priznanja Fudbalskog saveza Republike Srpske i Sportskog Žurnala

Za istim stolom, u banjalučkom hotelu „Bosna“, sede njih trojica, fudbalske legende: Velimir Sombolac, Ilija Pantelić i Dušan Maravić. Slavodobitnici Fudbalskog saveza Republike Srpske i Sportskog Žurnala; Velji je pripala nagrada za životno delo „Doktor Milan Jelić“, dok su Panta i Duda ovenčani zlatom velike plakete Fudbalskog saveza Republike Srpske, najvećeg priznanja koje Savez uopšte dodeljuje.

Bio je to vrhunac sportske uspešnosti ljudi koji su, od svih savremenika koje sam upoznao u fudbalu, bili najnaklonjeniji Republici Srpskoj u njenim najtežim vremenima, kada se rađala, a sada su obeležavali i njeno dvodecenijsko trajanje. Fudbal je bio i igra, i zabava, i svojevrsna borba za opstanak!

Na stranu velike karijere: Sombolac as Borca i Partizana, Maravić legenda Zvezde i UEFA, obojica osvajači olimpijskog zlata u Rimu 1960. godine, Pantelić nedostignuti junak na golu Vojvodine, sa srebrom Evrope i oreolom najboljeg golmana Starog kontinenta 1968. godine; na stranu što su premašili sedamdeset leta, oni svoju čašu života nisu ispili do kraja, šta više – dobrodošli veliki majstori!

Priča prva

Fudbalsku nadarenost Velimir Sombolac je sa 16 godina pokazivao u juniorima banjalučkog BSK-a, koji su dogurali do završnice državnog prvenstva nekadašnje Jugoslavije. Na tom turniru u Banjaluci fudbalski svet prvi put je video i Dragoslava Šekzularca koji je sa Zvezdinom mlađarijom činio čuda.

Izveštaji sa tog takmičenja, u malobrojnim novinama koje su se bavile fudbalom, sa starog stadiona Borca, stigla je do Beograda i Zagreba, do Zvezde, Dinama i Partizana, između ostalog: u Banjaluci ima dečak koji sve zna s loptom i koji je brži od vetra. Ali kud će banjalučko dete ako je rođeno za fudbal nego prvo u Borac?
- Igrao sam s Tomom Knezom, Muhamedom Bilijem Kulenovićem, Ademom Atkom Kasumovićem, Milom Tomljenovićem, Aleksandrom Čekerevcem... Bio sam najmlađi u ekipi, morao sam proći specijalistički pregled, igrao sam onu čuvenu utakmicu kada je Borac pobedio tada izuzuetno jaku i popularnu Lokomotivu rezultatom 5:1. Borac je tih godina bio pojam Banjaluka, zaštitnik grada u pravom smislu te reči. Na toj utakmici u Zagrebu gledalo nas je 8.000 ljudi, a jedna trećina je stigla iz Banjaluke.

U ljeto 1959, sa nepunih 20 godina, već označen kao kandidat za olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije prešao je u Beograd, u Partizan, kojeg je već počela da stiže golema slava. Sve kasnije bilo je legenda: Sombolac je postao standardni reprezentativac „crno-belih“: Šoškić, Jusufi, Sombolac, Miladinović, Vasović, Kaloperović, S. Čebinac, Kovačević, Galić, Vukelić i Vislavski, član reprezentacije Jugoslavije koja je osvojila najsjajnije odličje na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine.
- Sve je ličilo na bajku. U Partizanu sam započeo da igram sa velikanima Zebecom, Pelinom, Valokom... kao i u reprezentaciji sa Kostićem, Vidinićem, Matušom... Posle će stići legendarne „Matekalove bebe“. Fudbal je bio smisao života, na utakmice Partizana dolazilo je između 30.000 i 40.000 gledalaca, a na derbije protiv Zvezde, Dinama i Hajduka i svih 60.000 – nastavio je kazivanje Sombolac.

Trajalo je dugo, bezmalo osam godina, za Partizan je odigrao blizu 300 utakmica, za razne selekcije reprezentacije Jugoslavije 23. Iza Velimira Velje Sombolca ostao je dubok, neizbrisiv, trag.

Priča druga

Znate li gde je Kozica? Na Grmeču, iza planinskih vrleti ukrašenih stoletnim bukvama, jedan proplanak, kao iz bajke. E, tu se rodio i najranije detinjstvo proveo slavni golman Vojvodine, reprezentacije Jugoslavije i Evrope Ilija Pantelić.

Ime mu je, u jednom zbegu ratne 1942. godine dao borac legendarne Milančićeve čete, heroja kojhi se pamti i danas:
- Rodio se na Svetog Iliju, po njemu i nosi ime!

Pamti i danas, naš junak Ilija Gromovnik, vragolije na Guvnu, ojkače na vršidbi, igre „trule kobile“, podvikivanje i povriskivanje“: Oj Grmeču tri put si gorio, al' se Švabi nisi pokorio.

U Osmoj ofanzivi, Pantelići su sa drugim Grmečlijama stigli u ravnu Vojvodinu. Prvo u Nakovo, pa posle u Sombor. Ilija se sa nepunih 18 godina pročuo kao odličan golman. Zvedzini emisari pođu za Sombor, ali neko dojavi Stevi Dornjskom, glavnom političaru u pokrajini, i Iliju umesto u Beograd i Zvezdu odvedu u Novi Sad i Vojvodinu. Ostalo do današnjeg dana, nikad nije zažalio, Novosađani su mu sve to, od srca vraćali.

Na golu je činio čuda. Lepotan po izgledu, dasa po stasu, a panter - Panta među stativama. Stručnjaci kažu: Vladimir Beara, Milutin Šoškić i Ilija Pantelić najbolji su golmani Jugoslavije za sva vremena. Nezaboravne bravure protiv Nemačke, Francuske, Engleske, Italije... prepričavaju se i danas.
Ilija, opet, ljudina i prijatelj, da ga poželiš za brata.

Koliko je on devedesetih godina prošlog veka, pomogao Borcu dok je igrao u Srbiji, beseda je to za celi roman. Uvek na usluzi, rad da priskoči u nevolji, srdačan i obavezno dobrog raspoloženja. Zahvaljujući njemu Banjalučani su u tim ratnim vremenima rešili „milion“ problema u Senti, Novom Sadu, Šidu, Kostolcu, gde su bili domaćini. Kad se rat završio, popularni Panta se javlja:
- Kažite kada i gde Vojvodina odmah stiže i igramo utakmicu?

U sredu, 11. septembra 1996. godine u Banjaluku dolazi Vojvodina. Na ulicu izašli ljudi. Mašu i aplaudiraju, ponegde i suza u oku, na stadionu nekoliko hiljada ljudi. Gromoglasan aplauz, a na istočnoj tribini veliki transparent: „Ilija, brate, hvala ti za sve!“

Kad je kročio na teren, tutnjalo je tribinama „Ilija! Ilija! Ilija!“ Vojvodina je prvi klub koji je došao u Republiku Srpsku da odigra utakmicu. Na tom bratstvu, počiva i sportsko-prijateljski odnos Borca i Vojvodine, navijačkih grupa „Lešinara“ i „Firme“, mnogi Banjalučani, baš zbog njega, Novi Sad doživljavaju kao svoj grad. Ilija Pantelić je i ljudina i gromovnik i na zemlji i na nebesima.

Priča treća

Ako bi sutra ili prekosutra, zapravo bilo kada Dušana Dudu Maravića Borac proglasio za svog doživotnog počasnog člana, samo bi se ispravio propust svih onih koji su protekle dve decenije bili u ovom klubu. Koliko je taj čovek učinio za Borac i Republiku Srpsku to bi bilo najmanje od onoga što je on zaslužio.

„Veza“ Dude i Borca nije od juče. Seže u daleku 1960. godinu i Olimpijske igre u Rimu. Kada se sprijateljio s Velimirom Sombolcem i Tomislavom Knezom. Sa Veljom taj odnos traje i do danas, Tomo je daleko, u Austriji.
- Možda me je baš druženje s njima dvojicom toliko približilo Banjaluci da sam taj grad zavoleo, a da u njemu nisam bio – rekao je Maravić.

Život će posle pisati nove priče. Prvo ona velika bitka sa UEFA i FIFA da Borac sačuva „život“ kluba u jugoslovenskim okvirima, pa Fođa i Mitropa kup, kojeg je Borac osvojio, a predstavljao državu na samrti, onda nesebičnost u pomaganju formiranja Fudbalskog saveza tadašnje Srpske republike Bosne i Hercegovine. Brojni kontakti sa Nionom i Cirihom ostvareni su, uz pomoć Maravića, posredstvom FSJ, i tako odbranili interes Borca kada je, nerazumljivom indolentnošću, UEFA prećutno dala saglasnost da iz kluba, bez ikakvih obaveza, može da ode ko god hoće.

Otvorio je Borcu i Fudbalskom savezu Republike Srpske mnoga vrata i u Srbiji, i u Švajcarskoj i u Evropi. Zahvaljujući Maraviću (i Draganu Džajiću!) za Borac je svojevremeno lobirao i slavni Italijan Đani Faketi.
- Meni to nije predstavljalo nikakav napor. Smatrao sam to za svoju patriotsku obavezu, ali mi je drago da to ljudi iz Republike Srpske nisu zaboravili i zato mi je ova zlatna plaketa jedno od najdražih priznanja u životu.

Igrao je u Zvezdi u vreme osvajanja njenih velikih trofeja zajedno sa Bearom, Kostićem, Šekularcem, Durkovićem, dočekao je i genijalnog Dragana Džajića. Internacionalac u Francuskoj i Venecueli. Reprezentativac Jugoslavije, zaslužni sportista Srbije. Krajišnici kažu: visoka ti gora Dušane!

...nijedno vreme nema kompletnu istinu, niti stigne da oda priznanje časnim i zaslužnim, ali nijedno vreme nije bez istine, kao ni čina odavanja časnosti i priznanja. Tako i primeri uspravnog života i osobenih karaktera Velimira Sombolca, Ilije Pantelića i Dušana Maravića potvrđuju da nijedno buduće doba ne može da demantuje prošlost, a još manje da se odiče univerzalnih vrednosti.

Trojica junaka ove nevelike priče u isto toliko delova mogu da se osvrnu s ponosom – vredelo je mladost posvetiti fudbalu. Vredelo je ma kakva mladalačka žrtva bila. I te kako vredelo!

Tomo MARIĆ