Piše: Slavko BASARA

Ni mnogo organizovaniji i bogatiji klubovi ne bi mogli da podnesu takve turbulencije, pogotovo u administrativnom i stručnom aparatu, kao što je preživeo Fudbalski klub Borac u poslednjoj deceniji. Lanac nerezonskih stvari, veliki broj imena na pozicijama predsednika, direktora, sportskih direktora i trenera govori da nije bilo kontinuiteta u radu. Samim tim ni ozbiljnosti.
I pored svega osvojeno je sedam pehara!

Borac je fenomen, pokazao je to i ovom prilikom jer na prostoru gde je hiljadu ljudi sa isto toliko ćudi, uspeo je da preživi, opstane i zaigra u evrokupovima posle 18 godina pauze. Čudna istorija je vezana za velikana iz Platonove ulice još pre bitisanja u Republici Srpskoj. Borac je poslednji jugoslovenski klub koji je nastupao na međunarodnoj sceni pre sankcija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i u maju 1992. godine osvojio Mitropa kup u Fođi.

Malo ko zna, uopšte, kakva je firma Borac. Njegova najjača snaga i energija su na istočnoj tribini, ujedno i najkonstantniji segment ove velike fudbalske porodice. Sve je promenljivo i zamenljivo osim „Lešinara“.
Šta govori veliki broj imena koji je prodefilovao Borcem bez jasne vizije, strategije i izražene želje u minulom periodu?

Pre svega da Grad Banjaluka pod čijim patronatom je Fudbalski klub sa Trga Republike Srpske isto to nema kada je u pitanju Borac. Da ima sve bi bilo drugačije. Klub je bio prepušten sam sebi, najčešće na nizbrdici, dolazili ovi ili oni, pričali o ovima ili njima, vrtili se u krug, jurili nešto imaginarno što današnji fudbal ne poznaje.

Zar je moguće da Banjaluka nema taj kapacitet kao recimo na početku nesrećnih devedesetih godina prošlog veka?
Od svih tih imena koja su ispisana na raznim funkcijama u klubu treba izdvojiti nekoliko onih koji su nešto napravili. Ili bar pokušali. Što nisu nastavili u istom ritmu možda je malo do njih, ali više do Grada Banjaluke koji mora da se opredeli kakav Borac želi i hoće.

Najveći autoritet su, u poslednjoj deceniji, imali Željko Kopanja, Brane Janković i Mićo Milovanović, potpomognuti neviđenom energijom Radmila Šipovca i mladalačkom snagom Srđana Šuputa. Ali su se i oni, nekako, brzo umorili.

U Borcu danas nema istrajnosti već prva prepreka uglavnom postaje nepremostiva, odnosno poražavajuća za ljude koji vode klub. Evropa, u nekoliko sezona, bila je istinska odskočna daska, ali to nije iskorišteno na najbolji način. Ustvari, nije iskorišteno nikako u takmičarskom i organizacionom pogledu, a za infrastrukturni svaka čast!

Bio sam svedok razgovora sa vodećim ljudima vlasti u Republici Srpskoj, kao potencijalni kupci Borca, tačnije oni ljudi koji mogu i žele da privatizuju klub pojavljivali su se Majkl Đorđević, Milan Mandarić, neki Švajcarci, pa Rusi... Sve je ostalo na raspitivanju.
Šta danas znači privatizacija Borca i šta se uopšte može privatizovati – pehari, arhiva, stolovi i stolice u kancelarijama? Šta je to što se nudi kupcu?
O tome odlučuje Grad Banjaluka, a još nidge nismo ni čuli ni pročitali šta je ustvari Borac i u privatizaciji šta se kupuje?

U pravu je odlazeći predsednik Šuput kada kaže da je potrebno znati ko je titular u Borcu. Zna se – Grad Banjaluka. Međutim, teško je danas naći čoveka koji je spreman na ličnu žrtvu za opšte dobro, pa zato u Borac koji je ophrvan višemilionskim dugovima i na ivici ambisa neće niko. Klub svetle tradicije nije izazov ni za koga!

Potrebno je samo malo više hrabrosti i odvažnosti u Gradu da se priča o Borcu konačno završi kako treba. Da priča o sportskom mezimčetu Banjaluke i Republike Srpske, velikanu ovdašnjeg fudbala, ima srećan kraj.

Svi dosadašnji projekti vezani za FK Borac su imali atribut „pilot“.
Kada ćemo svi moći da kažemo – to je Borac taj kakvog želimo?
Ili možda želimo baš ovakvog kakav je danas, od kojeg svi dižu ruke?!