Piše: Slavko BASARA

Devedesetih godina prošlog veka na fudbalskom terenu hrvatski nacionalizam potpomognut ustaškom logistikom probudio je Zvonimir Boban, kapiten zagrebačkog Dinama s mestom rođenja – Imotski. Posle Bobana desio se najkrvaviji pir na prostorima Balkana kada su se udarali kameni međaši unutar zajedničke zemlje nazvane Jugoslavija.

Desetih godina novoga veka istu tu teoriju pokolja i genocida na zagrebačkom „Maksimiru“, u „razgraničenoj“ Jugoslaviji probudio je disident i potomak ustaških koljača Josip Džo Šimunić. Rođen u Kanberi 1978. godine u „Maksimiru“ je prizivao i podržavao ustašku filozofiju uz poklič „za dom spremni“. Podržalo ga je 30.000 ljudi.

Ni sedam dana nije prošlo, a na splitskom „Poljudu“, na prvenstvenom meču Hajduk – Osijek se zaorilo „za dom spremni“, „ajmo, ajmo ustaše...“ Evropa ima ozbiljan problem sa neonacizmom i neoustašlukom pred kojim žmuri.
Ako želi to da vidi i čuje?!

Nije sada sporan „Džo“ Šimunić, već masa koja ga prati. A ta masa je mezimče Evropske unije koja je nastala na antifašizmu, a koja danas, izgleda, živi na fašističkoj ideologiji. Gde su UEFA i FIFA? Zašto ćute? Bile su ekspresne 1992. godine kada je Jugoslavija izbačena sa Evropskog prvenstva u Švedskoj na pravdi Boga. Šta je danas sa Hrvatskom?

Da slučajno nisu Srbi na „Maksimiru“ i „Poljudu“ skandirali: „za dom spremni...“, „ajmo, ajmo ustaše...“? Ko zna, možda će se sve to njima opet pripisati?!
Projekat Vatikana više nije tajna već javna želja da uradi ono što nije pošlo za rukom Adolfu Hitleru četrdesetih godina dvadesetog veka. Sada njegovi sinovi, i ustaška pokoljenja čiji su očevi sklonjeni u Argentinu, Južnu Ameriku i Australiju vraćaju se da završe započeto u godinama koje je 1952. godine ovako opisao Sveti Vladika Nikolaj Velimirović:

„srpski narode ako misliš da si se rešio onih koji žele da ti odseku glavu grdno se varaš. Jugoslavija je tvoja najveća zabluda u kojoj si dao prostor da oni koji su te ubijeli vrate se jednog dana i nastave započeto četrdesetih godina prošlog veka. Otvori oči moj narode“.

On je trebalo da dobije Nobelovu nagradu, a ne Ivo Andrić koji je boravio u štabu Adolfa Hitlera i kasnije promenio „ideološku“ košulju. Tu istu nagradu, samo u drugoj sferi dobio je i Finac Mahti Ahtisari koji je napravio za svet falsifikat „kosovske države“ koja nikada nije postojala i na koju se, i u Tirani, „ježe“.
Fudbal je opet postao pogodno tlo za umnožavanje negativnosti i neonacizma kao što je bio slučaj sa Svetskim prvenstvom 1938. godine.

Zbog čega ćute Islanđani, direktno oštećeni u ovoj priči? Možda razlog leži u tome što je ova ostrvska evropska zemlja prva, brže-bolje, „peletela“ da prizna nezavisnu Hrvatsku u procesu otcepljenja iz SFR Jugoslavije? Drugog opravdanja nema. Izmet nije jestiv, čak ni vlastiti!
Ima li kraja fudbalskoj neoustaškoj ideologiji?

Ako se nastavi u ovom pravcu uskoro će i Južna Amerikia, potpomognuta Australijom da skandira: „za dom spremni“, „ajmo, ajmo ustaše...“
Svetsko prvenstvo odavno nije ono što bi trebalo da bude...