Piše: Slavko BASARA

Kako je Balkan čudno podneblje razapeto po pravcu istok-zapad i vječita rupa na „utegnutom“ putu civilizacija između osvajačke Azije i okupatorski nastrojene monarhije sa Zapada.
Dok svijet želi da uprosti odnose i smanji granice, na našem poluostrvu je sve komplikovanije, a granice se množe brzinom svetlosne godine. To najbolje oslikava fudbal, kao zabava miliona, najpopularniji sport u celom svetu i ogledalo svakog društva.

Reprezentacija Bosne i Hercegovine je jedina direktno obezbijedila plasman na Mundijal u Brazilu 2014. godine kao predstavnik nekadašnje Jugoslavije koja je u sebi sadržila i Istok i Zapad, bila nesvrstana i dala mnoge velikane od Partizana 1966, Zvezde 1991, banjalučkog Borca 1992, pa sve do veličanstvenog trijumfa dečaka Ljubinka Drulovića na Evropskom šampionatu selekcija do 19 godina!

Partizan je igrao finale Kupa šampiona protiv slavnog Real Madrida, niko danas ne može da objasni kako ga je izgubio. Zvezda se popela na krov Starog kontinenta i planete u trenucima početka raspada „Velike“ Jugoslavije, a Krajišnici su, ostaće zapisano za vek i vekova, poslednji jugoslovenski klub koji je osvojio evropski trofej – Mitropa kup u Fođi!
Čudna neka koincidencija.

Danas fudbalska Evropa ima problem sa fašizmom najtežeg oblika kada pojedinac, kao 1939. godine, uspe da zavede oko 30.000 ljudi koji mu saluturaju ustaški poklič koji je naše poluostrvo zavejao u crno četrdesetih godina prošloga veka. A posle toga svi nezadovoljni se lepe...

Josip „Džo“ Šimunić je izveo „ustaški preferans“ na travi maksimirskog stadiona, istog onog na kojem je 13. maja 1990. godine srušena SFR Jugoslavija „makazicama“ tadašnjeg kapitena zagrebačkog Dinama Zvonimira Bobana u trbuh policajca Refika Ahmetovića. U ova dva slučaja nema razlike. Poklič na razglas koji poziva na masovno ubijenje za vreme Pavelićeve NDH je u istoj ravni sa fizičkim kretanjem tela u trusno vreme kada se „ljuljao“ Balkan.
I prvo i drugo su izazvali krvoproliće neslućenih razmera.

Zvonimir Boban nije otišao na Mundijal u Italiju 1990. godine iako je bio jedna od glavnih figura u timu tadašnjeg selektora Ivice Osima. Odstranjen je, poput bolesnog tkiva.
Hoće li Josip Šimunić koji je, pre maksimirskog „skidanja maske“, u trenucima poistovećivanja pojedinca sa narodom, krvoločno „povredio“ srpskog reprezentativca Miralema Sulejmanija kada je ovaj jurišao na gol „kockastih“, doživeti sudbinu Zvonimira Bobana?

Pravedno bi bilo da ustaška pokoljenja ne učestvuju na antifašističkom Mundijalu. Ako ima rezona.
Srbiji je, kod mladih, prišivena „etiketa“ rasizma iako nema crnce u svojoj populaciji.
A šta je sa onima koji su javno protiv „svojih“ crnaca u populaciji, a sude i optužuju druge koji žele samo da budu ravnopravni sa ostatkom sveta koju „kroji“ Evropa, podeljena na „Evropu“ i evropske integracije.
Nekako je čudan ovaj Balkan...