Dnevnik iz Ženeve (4)

Piše: Slavko BASARA

Na putu prema stadionu „Balekser“ u autobusu sam saznao za „pakleni plan“. Dok smo boravili u kompleksu UEFA, a naš draželjubivi domaćin Tristan Viler iz staklenog kućišta iznio „Srebrnu amforu“ i donio je u dvoranu gdje se izvlače parovi svih evrokupova kako bi se fotografisali neko je predložio da „pozajmimo“ pehar i u njega igramo protiv Serveta.
- Mogli bi da se hvalimo da smo se za razliku od Banjalučana družili sa izvornim peharom i igrali za njega – duhovito je rekao neko od reprezentativaca iz zadnjeg dijela autobusa.

Stigli smo poslije 15-tak minuta vožnje u Sportski kompleks „Balekser“ koji ima nekoliko terena, jedan sa vještačkom travom i reflektore. To je kamp švajcarskog drugoligaša Serveta.
- Ovaj teren se strogo čuva i imate privilegiju da igrate na njemu. Ne znam zašto je to tako i kome ga čuvaju, ali ovdje ne treniraju ni seniori ni omladinci. Igraju se samo rijetke utakmice. Možda će vam to biti prednost jer ga ne poznaju ni domaći juniori – rekao nam je domaćin Kristijan Cvijetić.

Ušli smo u svlačionicu i „kovali“ plan kako da pobijedimo Švajcarce koji su takođe počeli da se okupljaju. Prije naše utakmice, saznali smo, poraženi su od posljednjeg tima u Omladinskoj ligi svoje zemlje.
- Znači ranjeni su, mi treba da ih dokrajčimo – kroz smijeh je rekao Milan Đukanović, vođa puta.

Počeli su da se pojavljuju neki gorostasi u dresovima i sportskoj opremi Serveta. Posmatrao sam ih iz prikrajka i razmišljao: „mili Bože kad nas ovi dohvate...“
Ćutao sam, nisam htio da pesimiziram i razgledao sam dalje. Vidio sam na licima Švajcaraca samouvjerenost. Ipak sam se nadao da možemo nešto. Kasnije se ispostavilo – razlika u klasi je drastična. Oni, Švajcarci imaju sve, a mi samo talenat i ljubav prema fudbalu. Nekad je i to dovoljno o priči o „Davidu i Golijatu“.

Iako je do početka utakmice još bilo 90 minuta počeo sam intenzivno da se raspitujem da li u restoranu na „Balekseru“ ima internet da „Sportskom Žurnalu“ odmah pošaljem izvještaj pod šifrom „Specijalno iz Ženeve“. Dobio sam potvrdan odgovor. Već sam sakupljao imena koja će biti protagonisti istorijske utakmice jer je Republika Srpska poslije 2001. godine i gostovanja u Njemačkoj ponovo u Zapadnoj Evropi, van Balkana. A valjda se u današnjem fudbalu samo to prizna i računa.

Selektor Slavoljub Stojanović je izdiktirao startnu postavu, istorijski podatak:
- Počinjemo, Dejan Inđić na golu. Za tebe tvoj selektor ima jedan poklon – rekao je Stojanović i iz torbe izvadio kapitensku traku sa srpskim grbom koju je dao golmanu juniora Rudar Prijedora, inače u tom trenutku vodećeg tima Omladinske Premijer lige BiH.
Potom je deklamovao imena startera: Aleksandar Popović, Dejan Vidaković, Nikola Makitan, Nenad Malinić, Dragan Francuz, Ademin Hadžić, Draško Lolić, Miloš Čudić, Nebojša Mrkić i Dragan Došlo. Na klupi su ostali: Nemanja Trkulja, Semin Skulić, Vladimir Tučić, Vladimir Frganja, Dragan Srdić, Dragan Šućur i Mladen Perović.

Dobio sam i spisak domaćina, na prvi pogled sam se obradovao kada sam vidio da će na klupi sjediti samo tri igrača. Kad ne lezi vraže, kasnije je njihova klupa bila popunjenija od naše. Tražio sam pomoć od domaćina Kristijana Cvijetića koji mi je sa francuskog prevodio ko igra koju poziciju u timu. Vidio sam u Servetu i jednog „jugovića“ – Stefana Bakalovića. Kasnije su mi reprezentativci pričali da ih je na našem jeziku provocirao u stilu: „nemoj srati...“, „gnjide...“ i još svašta nešto.
Cilj, valjda, opravdava sredstvo. I u prijateljskoj utakmici.

Timovi su izašli na zagrijavanje, počela se skupljati i publika. Dvije srpske trobojke razvijene su na kontra strani od klupa. Specijalno iz Ciriha za ovu priliku, na utakmicu Republike Srpske, došao je i direktor hotela „Interkontinental“ u ovom švajcarskom gradu Kosta Gojković sa još jednim prijateljom. Kosta je brat po majci pokojnom Milanu Jeliću, predsjedniku Republike Srpske i fudbalskih saveza Republike Srpske i Bosne i Hercegovine. Prišao sam da se pozdravim. Nismo se do tada poznavali. Bar sam tako mislio.

- Slavko Basara – predstavio sam se i pružio ruku Kosti Gojkoviću.
- Znam, ti si oštro pero novinarstva Republike Srpske. Samo tako nastavi. Svaka ti čast. Redovno te čitam i odavno znam za tebe. Imaš podršku od mene – rekao je Kosta.
- Ma šta vrijedi, naše društvo je... – nisam ni završio misao, a Gojkovise nadoveza:
- Sve znam. Ali ti nastavi da budeš ono što jesi i nemoj se mijenjati. Moraš da istraješ, isplatiće se upornost.
- Hvala na podršci – kulturno sam rekao gostu iz Ciriha.
Kasnije smo zajedno gledali utakmicu i komentarisali je.
- Švajcarska je, ipak, ispred BiH u svemu, pa i u fudbalu. Neka te rezultat ne čudi. Uspjeh je što je Republika Srpska došla ovdje da igra – rekao je Gojković koji liči na starijeg brata Slavka, vidjelo se to „iz aviona“.

Prije susreta čelnici Fudbalskog saveza Republike Srpske predali su poklone svojim domaćinima koji su im uzvratili istom mjerom. Uslijedila su i istorijska fotografisanja, za arhivu i albume, porodične i sportske.
Utakmica je završila rezultatom 4:1 za Servet. Objektivno je trebalo biti 3:2. Penal za domaćina je relativan, ali jedan regularan gol za Republiku Srpsku, po meni je nepravedno poništen. Ustvari sudije nisu vidjele da je lopta prešla gol-liniju. Veliko iskustvo je stečeno.

Odmah po završetku utakmice zamolio sam ljubaznu konobaricu u restoranu na stadionu „Balekser“ da mi pokaže gdje mogu da se konektujem na internet i uključim u struju „lap-top“ (baterija je bila na izdisaju). Odvela me u „ofis“ iza šanka. Šta je čudo tehnologije. Brzo smo se sporazumjeli. Pokazao sam utikač i tražio „pasword“. Dobio sam sve napisano na komadiću papira. Izvještaj za „Žurnal“ je otišao u 20.33 časa.
Dok sam kucao u „ofisu“ izvještaj graja u restoranu je bila sve veća. Restoran se ispunio, malo slobodnih mjesta je ostalo za specijalno postavljenim stolovima za goste iz Republike Srpske. Krajičkom oka sam vidio već postavljene tanjire salate.
Sve isto kao i u hotelu „Ibis Bridž“!

Za razliku od obične i kisele vode u restoranu Serveta čekali su nas i sokovi od jabuke u tetrapaku. Čekali smo glavno jelo. Za stolom je, uz naše domaćine, bio i Frančesko, menadžer Rome. Došao je da gleda Mvoda, tamnoputog štopera Serveta. Dao sam mu moju vizitku portparola Rudar Prijedora i objasnio mu da je to moj klub u kojem radim.
- Bravo – bilo je sve što je rekao.

Ranije su mu objasnili da sam novinar i imao je određeno poštovanje prema meni. Kasnije smo i prebacili poneku riječ. Oduševio se kada je saznao da u Italiji navijam za „vučicu“, a da najviše od svih igrača na „čizmi“ volim Frančeska Totija.
- Totti prince of Roma – rekao je menadžer italijanskog kluba i podigao palac u vis.

Stigla je večera. Piletina sa suvim makaronima. Bili smo razočarani. Naše gladovanje se nastavlja. Hljeba, opet, „na kašičicu“. Sa malim zakašnjenjem stižu i neke zdjele. U njima gusta smjesa, prelijev sa gljivama. Niko se ne fata za kašike iz čorbica koje se puše. Svi smo se dohvatili mesa. Makaroni nas ne interesuju.

Po džepovima smo potrpali banane i jabuke. Za puta. Duga je noć. Svi smo čekali da stignemo u Gradišku na „direktorov“ (Milan Đukanović) pasulj sa koljenicom, slaninom i rebarcima. To je bio naš sljedeći cilj. Vrijedni i korektni domaćin je u „bungalove“ autobusa „Bakić rajzena“ stavio keksove, vodu „Evian“, voće... da nas isprati na najvišem mogućem nivou.
- Vidimo se u Republici Srpskoj – rekao je Kristijan Cvijetić dok se motor autobusa za čijim volanom je sjedio Goran Modić „hvatao zalet“.

Čudno, za sve ovo vrijeme Radomir Popović nije ništa komentarisao. Čim smo krenuli Dejan Todorić, administrativac Fudbalskog saveza Republike Srpske nam je podijelio kesu čokoladnih bombona. Svi smo žvakali bez riječi. Pop je odmjeravao banane i jabuke. Odjednom se začu:
- Brale, spakovali su nam i sendviče za puta sa salamom i tunjevinom. Biće nam od velike koristi – rekao je popularni Pop.
- Pope, šta misliš da iz Milana produžimo za Minhen, na još jedan izlet – upitao sam.
- Kakav Minhen Basara. Šefe vozi za Gradišku na grah. Volio bi da zaspim i da se probudim u restoranu – rekao je trener Popović.

Kako je autobus sve više išao prema Mon Blanu sve više nas je hvatao san. Do granice Slovenije i Hrvatske niko se nije čuo. Svi su spavali. Onda smo došli na „filter“ Evropske unije. Golobradi policajac iz kućice je pitao:
- Dobro jutro, ko ste vi?
- Reprezentacija Republike Srpske, vraćamo se sa utakmice iz Ženeve – odgovorio je vođa puta Đukanović.
- A jeste li vi Srbi? – priupitao je Slovenac.
- Jesmo - odgovorio je „direktor“.
- Onda izađite iz autobusa i jedan po jedan sa pasošem dođite do mene, pa onda u komšiluk kod hrvatskog kolege – naredio je policajac na graničnom prelazu Obrježje-Bregana.
Uradili smo kako nam je zapoviđeno!

Bili smo razbuđeni i posmatrali smo ispred sebe nekadašnji put „Bratstva i jedinstva“. Bila je magla. Oko pola 12, uoči podne stigli smo u Gradišku. Pohitali smo u restoran na autobuskoj stanici. Dočekao nas je kolega Zoran Vajkić, član Komisije za medije Fudbalskog saveza Republike Srpske.
Pasulj je zamirisao. Bio je bogovski. Hljeba u izobilju na stolovima. Dočepali smo se i najeli kao ljudi. Zahvalili smo se Milanu Đukanoviću na gostoprimstvu.
- Nema na čemu i drugi put – rekao je popularni „direktor“.

Čekao nas je put za Banjaluku. I svako svojoj kući: U Prijedor, Istočno Sarajevo, Bijeljinu, Doboj... Neki su ostali u Gradišci.
Do sljedećeg druženja i reprezentativne akcije.
Bilo kako bilo, ambasadorska uloga Republike Srpske je ispunjena.

KRAJ

• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš