Dnevnik iz Ženeve (2)

Piše: Slavko BASARA

Poslije naporne noći i putovanja, najvećim dijelom kroz Italiju, frapirajućim prizorima planinskog masiva Alpa u kojem dominira vrh Mon Blan stigli smo, savladavši dolinu Šamoni u Ženuev – kako se kaže na francuskom jeziku.

Odmah smo banuli u strogi centar grada. Velelepne zgrade, fontane i kipovi, nova i stara gradnja, isprepletene žice za trolejbuse, šine za tramvaje, poslije nekoliko uličica pronašli smo taksi da nas odveze do hotela „Ibis bridž“. Pitao sam, uz konstataciju, trenera juniorske reprezentacije Republike Srpske Radomira Popovića:
- Pope, je li ti čudno da u Ženevi nema putokaz Milano?!
Nekadašnji visoki štoper banjalučkog „Omladinca“ mi je odgovorio:
- Brale, da ima iskočio bih iz busa!

Stigli smo za pult, tamnoputa recepcionerka nas je ljubazno primila u hol, a onda nam rekla da u Ženevi ima nekoliko hotela sa ovim imenom i da nismo napravili rezervaciju u njenom već u drugom hotelu. Opet taksi, pa pravac drugi hotel. Na raskrsnici semafori, ugledali smo konačnu destinaciju, a u taksi ulazi jedan gospodin. Kasnije se ispostavilo to je naš domaćin – Džon, član rukovodstva Serveta i najbolji prijatelj Kristijana Cvijetića, našeg čovjeka u Švajcarskoj preko kojeg je i organizovano gostovanje u ovom gradu. Bilo je pet minuta do 14 časova.

Vozač autobusa „Bakić rajzena“ Goran bio nam je prevodilac s njemačkog:
- Idemo odmah na ručak, spreman je, a poslije ćemo zadužiti sobe i iznijeti stvari. Džon mi je rekao da je u čitavoj Švajcarskoj ručak od 14 do 15 časova, ne može se ručati ni prije ni poslije. U tom periodu staje sva nacija, niko ne radi, svi jedu. Moramo i mi!

Za ručak zelena salata i neko povrće bijele boje poput aluminijske žice, jedna kriška paradajza i malo kupusa nama nepoznatog. Glavno jelo da svisneš: tri tanko izrezana komada pureće salame prelivena nekim ljutim sosom i kraj njih šačica riže sa isječenom mrkvom – da u oko stane. Svakom za stolom po kriška hljeba kroz koju se vidi. Švajcarski meni na francuski način!

Kada smo zajaukali da hoćemo hljeba rekli su nam da se ta jela ne jedu sa njim, ali smo ipak izmolili za još nekoliko komada crnog kruva. Trener Popović je „prevario“ konobaricu i dobio „repete“.
- Brale, stvarno sam gladan.

Smjestili smo se u sobe. Bile su to hostelske sobe. Bez ormara, francuski ležajevi plus krevet za jedno na sprat, klozet kao telefonska govornica uzak, tuš kabina još uža. Čovjeka prosto uhvati klaustofobija! Zar je moguće da na ovaj način u Švajcarskoj štede. Ali to je izgleda njihov stil. Nema razbacivanja. Nigdje. Valjda zato i imaju takav državni budžet da ne znaju šta če od para, pa sav višak ulažu u fudbal i sport. Tačnije infrastrukturu. Zbog toga nikog ne treba da čudi činjenica da svaki kvart ima sportski kompleks sa jednim terenom vještačke trave i nekoliko terena prirodne podloge, obavezno s reflektorima. Djeca na njima treniraju od 20 do 22 časa. Sve prodavnice u Ženevi su zatvorene do 18.30 časova tako da poslije toga ne možete ništa da kupite. Ni u supermarketima.

Grad je prelijep, uredno čist. Korito rijeke Rone koja protiče kroz Ženevu i Ženevsko jezero i ulijeva se u Sredozemno more na jugu Francuske, kod Marselja, je kao netaknuti dio prirode, gdje ljudska noga još nije kročila. A radi se o strogom centru grada. S jedne i druge obale Rone su zgrade, a voda u njoj je bistra poput izglancanog ogledala na ormaru. Na samoj Roni je „bezbroj“ mostova, svakakvih arhitektonskih oblika.

Vozali smo se autobusom kroz Ženevu. Naš domaćin Džon nas je odvezao na Ženevsko jezero koje se proteže i u Francusku. Bili su to nezaboravni prizori. A tek šetnja starim gradom. Zgrade obnovljene u starom stilu kada su i nastale prije nekoliko vijekova. U starom gradu vidjeli smo i topove iz Napoleonovog doba. Oni su dati francuskom vojskovođi i najvećem osvajaču kao zalog da Ženevu ne uzme u sastav francuske države već da ostane nezavisna. Tvrdokrilni Napoleon je popustio, uzeo topove, a ne Ženevu!
Je li ova priča moguća?

Tako nam je rečeno. A kraj pomenutih topova sreo nas je jedan Ženevljanin, vidio ćirilicu na leđima naših reprezentativaca i upitao na engleskom:
- Jeste li vi Rusi?
Vladimir Pilipović, fizioterapeut reprezentacije i moj zemljak iz Sanskog Mosta je odgovorio:
- Nismo. Mi smo Srbi iz Republike Srpske koja je dio Bosne i Hercegovine.
- A Bosnian? – potvrdno je upitao domaćin.
- No Bosnian, Serb! – odgovorio je Pilipović.
- Serb, very good – rekao je sagovornik i otišao.
- Zbunila ga ćirilica zemljače – obratio mi se fizioterapeut našeg nacionalnog tima.

Išli smo dalje. Obilazili i slikali. U glavnoj ulici koja podsjeća na beogradske Terazije šetali smo i razgledali izloge. Odjednom smo začili povike:
- Eeeeeejjjjjjj, braćo Srbi. Dođite ovamo da se slikamo. Otkud u Ženevi?
Iznenadio nas je srpski jezik, prišli smo da vidimo o kome se radi.
- Mi smo, kako kažete, šiptari, sa Kosova smo, ajte da se slikamo. Je li to neka sportska ekipa?
- Jeste, reprezentacija Republike Srpske, juniorska, igramo sutra protiv Serveta – odgovorio sam.
- Super! Doći ćemo da navijamo za vas. Želimo da se uslikamo s vama i uokvirimo sliku u našoj radnji. Uzmite šta hoćete sa izloga, za vas je sve besplatno – rekao je jedan od vlasnika radnje, učinilo mi se, da je naziv na turskom jeziku.

Stali smo pred objektiv fotoaparata, a dok smo bili zagrljeni, s obzirom da sam bio u odijelu i kravati, brat Albanac s Kosova mi je onako na uho rekao:
- Gde si bre direktore?!
Osmijehnuo sam se i rekao mu:
- Nisam ja nikakav direktor, već novinar.
- Za mene si direktor i srećno vam bilo sutra i u životu. Navratite da se počastimo – rekao je Šiptar.

Pišem Šiptar jer na izvornom albanskom jeziku stanovnici te zemlje se zovu Šiptari tako da to nije nikakav pogrdan naziv za Albance što se u našem narodu smatralo. To sam saznao u julu 2008. godine kada sam putovao sa Modriča Maksimom, tada šampionom Premijer lige BiH, u Tiranu na meč sa Dinamom u okviru kvalifikacija za Ligu šampiona.

Još nekoliko puta smo prošli kraj „braće“ i svaki put su nam mahali sa osmijehom „od uva do uva“.
Potom smo se podijelili u više grupa, dogovorili sabirno mjesto i rasuli se. Fizioterapeut Pilipović i ja „skoknuli“ smo do Ženevskog jezera. Slikanje, poziranje, zagledanje, prebiranje po izlozima. Odmah na ulazu u Ženevsko jezero, gdje pristaju brodovi ima jedan kontejner. Javni WC.
- E moj zemljak, kad bi se kod nas ovog sjetili. U Banjaluci u centru grada nemaš gdje slobodno da pišaš. Na ovakav način! – rekao mi je Pilip.

Nisam stigao da mu odgovorim jer sam pohitao u „kancelariju“ da dobrovoljno dam urin. Izašao sam sa osmijehom kao braća Albanci iz glavne ulice. Kakvo olakšanje! Kad bi pokušao da objasnim Švajcarcu šta je merak poslije uriniranja mislim da me ne bi razumio. Nikako!
Potom nas je vodič Džon „provozao“ Ženevom. Pokazao nam stadion Serveta, Ujedinjene nacije, sjedište evropske banke, zgradu dugačku kilometar u kojoj živi, vjerovali ili ne, 10.000 stanovnika.
- U njoj su Sirijci, Iračani, Iranci, Marokanci, Izraelci, Hrvati... Ima svakakvih nacija. Kako koji stižu tako se zgrada nadograđuje. Grad je za sebe u Ženevi. Ta je zgrada na putu za Nion, uz obalu Ženevskog jezera – rekao je Džon.

Bili smo frapirani prizorom, tunelima kroz zgradi i njenom dužinom. Visoka je nekih, po procjeni 12 ili 14 spratova. Nismo stigli da izbrojimo.
Poslije dva sata razgledanja Ženeve vratili smo se u hotel „Ibis bridž“. Na večeru. Opet salata. Identična onoj sa ručka. Ista konobarica. Isti kuvari. Samo drugačije glavno jelo. Piletina na žaru i specijalitet Švajcarske iz francuske kuhinje – sitno narendani sir i krompir takođe upržen kao roštilj. Ukusno nema šta. I malo obimnija porcija nego ručak. Ali, opet manjak hljeba.
- Sa tim se ne jede hljeb to je specijalitet – rekla nam je radnica hotela koja nas je služila.

Pop nije tražio „repete“. Dobro je. Znači bili smo zadovoljni. On je bio mjerilo atmosfere i stepena zadovoljstva. Ali, niko ništa osim obične i kisele vode ne pije. Sve skupo do „crnog đavola“. Kafa, pivo, sok, nes... od sedam do deset maraka. Čak i skuplje. Nije naš standard takav. Cijene su naravno u francima, a mi poput kalkulatora pretvaramo ih u evre i marke. Ne isplati se!

Pala noć. Ekspedicija iz Banjaluke u hotelu. Čekamo predsjednika Fudbalskog saveza Republike Srpske, Milu Kovačevića i generalnog sekretara Rodoljuba Petkovića. Milan Đukanović, „direktor“ firme „Bakić rajzen“ kaže:
- Ostanite na okupu, imam iznenađenje. Nemojte ići na spavanje. Nećete se pokajati.
Čekali smo Milu i Petka. Prvi se predao Radomir Popović:
- Odoh spavati, umoran sam, noćas oka nisam sklopio.
- Kako nisi brale kad si hrkao i nisi mi dao spavati iza tebe? – pitao sam ga.
- Stvarno ne mogu Basara, ti si hrkao i zbog tebe nisam spavao – prebacio je lopticu odgovornosti Pop na mene i napustio hol hostela.
Nakon njega „predao“ se i administrativac Saveza Dejan Todorić.
- Basara, imaš ključ, ja odoh.

Stigli su Mile i Petko. Milan Đukanović je razmotao papir, a u njemu prvoklasni pršut, kobasica i prošarana slanina. Sve miriše na dim.
- Naši domaćini moraju ovo da probaju. Džon i Kristijan su uzeli po nekoliko zalogaja. I mi sa njima. Umor nas je savladao. Idemo na spavanje. Sutra je naporan dan.
Autobus je parkiran, po nagovoru naših domaćina, na nekom javnom parkingu. Šest autobuskih stanica, po našoj procjeni, „nizbrdo“. Daleko za pješačiti.
Bilo je 23.30 časova. Utihnuli su svi hodnici hostela „Ibis Bridž“.

Sutra Republika Srpska, poslije dužeg vremena, na međunarodnoj sceni igra jednu utakmicu.
Neka nam svima bude to novi početak.
Savladao nas je umor iz autobusa i putovanje dugo 20 časova. Naša ekspedicija se predala sanjarenju i prijatnom ženevskom vazduhu.

Nastaviće se...

Foto: Sportski Žurnal

• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš
• Klikni da uvećaš Klikni da uvećaš