Verujem u ono što radim, i znam da će se kad-tad moja upornost i uloženi trud višestruko isplatiti, ne toliko materijalno, već duhovno, ljudski i fudbalski jer sam postavio cilj, koji u posmatranju stvari, života i fudbala sa današnjeg stanovišta izgleda utopija. Međutim želim da pokažem da je istrajnost, uz strpljenje, jedna od glavnih ljudskih vrlina.

Ovako je počeo priču o svojoj Golmanskoj akademiji „Prva rukavica“ koja egzistira u sklopu omladinskog pogona drugoligaša Republike Srpske, banjalučkog BSK-a golman Siniša Mrkobrada, dete Borca, stanovnik sveta. „Prva rukavica“ jedina je škola ovakve prirode u Republici Srpskoj i BiH. U njoj trenutno radi više od 20 golmana svih uzrasnih kategorija: muškaraca, žena, petlića, seniora... Po tome je Mrkobrada jedinstven i prepoznatljiv, a ono što radi je počelo da bude i nagrađivano. Sa mnogih strana.

- Počeo sam da radim sa dečacima još dok sam bio aktivan golman 2007. godine. Branio sam tada u Laktašima u Premijer ligi BiH. Bio sam godinama revoltiran koliko se malo radi, ili gotovo nikako sa mladim i starijim golmanima. I kako možeš bilo šta da očekuješ od golmana kojem baš ništa ne nudiš i ne pružaš? Nije mi drago, ali moram da konstatujem, da su golmani i njihova uloga u timu u našim klubovima i te kako zapostavljeni. Pogledajte samo ovaj primer Fudbalskog kluba Borac: Kad je poslednji put golman iz Borčeve škole branio za klub? Zamislite nekada samo golmane: Radovan Gajić, Jovo Šmanja, mladi Vladimir Damjanić, tu sam i ja... koga god da staviš na gol U Borcu si mogao mirno da spavaš. Ostali klubovi nemaju ni u snovima nameru da pokrenu stvari sa mrtve tačke – počeo je svoju priču Siniša Mrkobrada o delikatnoj situaciji fudbalskih golmana u današnjem fudbalu.

Trud i odricanje se uvek isplate. Protežiranje kolektivnog i društvenog pre pojedinačnog i ličnog uvek bude nagrađeno. Potrebno je samo vreme i da ljudi prepoznaju istinske vrednosti i dobre namere…

- Kada me je selektor Branimir Tulić kooptirao u svoj stručni štab U-23 reprezentacije Republike Srpske bila je to prva potvrda da neko ceni ono što radim i da sve to zajedno ima smisla. Jako sam se obradovao tom pozivu, a pogotovo odlasku u Udine. Tulić je prvi pokazao da veruje u moj rad i trenerski kvalitet i zahvalan sam mu na tome što mi je ukazao poverenje i dao šansu da se dokažem. Potvrda da sam zaista na pravom putu je bila kad sam se našao na listi predloga Fudbalskog saveza Republike Srpske i kad sam pozvan u Zenicu na okupljanje kandidata za pionirsku U-15 reprezentaciju BiH koju vodi selektor Zoran Erbez. Sama činjenica da matični Savez ceni to što radim mi je dovoljna – nastavio je priču Mrkobrada.

Treniranjem golmana popularni Mrki se bavi već desetak godina, a kroz lični primer je pokušao da kaže o delikatnoj situaciji sa golmanima:

- Mislim da sa 37 godina, a već desetak godina imam nekog trenerskog iskustva, moje vreme tek dolazi i neću se zaustaviti na ovome. Moja misija nije samo da treniram golmane u svojoj Akademiji nego i da stalno skrećem pažnju na zapostavljenost uloge golmana i pogotovo sraman odnos klubova koji svi redom žele dobre golmane, bez imalo ulaganja. To ne ide tako! Evo mog primera: kroz čitavu školu koju sam prošao u Borcu nisam imao trenera golmana. Zbog toga se smatram fenomenom, jer sam sa 18 godina stao na gol matičnog kluba bez golmanskog treninga kroz svoj omladinski staž. Ko zna kako bi to sve izgledalo da smo imali pravog trenera golmana?

Ipak, ono u igrački danima što je propušteno na Gradskom stadionu nadoknađeno je kasnije, na drugim mestima.

- Imao sam sreću da sam kao mlađi junior proveo šest meseci u Crvenoj zvezdi gde sam radio sa Aleksandrom Dikom Stojanovićem, a kasnije sam kao senior imao prilike da radim sa Zlatkom Škorićem i Fahrijom Dautbegovićem u Dinamovoj školi golmana i to iskustvo je neprocenjivo. Uglavnom, trudio sam se da kroz čitavu karijeru beležim i zapisujem sve što ima veze sa treniranjem golmana, gde god bi se zatekao. Nikad se nisam ustručavao da pitam, da upoznajem ljude koji o tome znaju mnogo i uvek sam nailazio na ljubazne odgovore, jer golmani su posebno dobri ljudi, to je već opšte poznato – istakao je Siniša Mrkobrada.

Međunarodno iskustvo je izuzetno dragoceno za svakog fudbalera (golmana), o tome priča i Mrki:

- Dva puta sam boravio u Ajaksu, posmatrajući kako to rade u holandskoj golmanskoj školi i tamo sam upoznao Rene Stama, trenera golmana “kopljanika”. Njegovo znanje za mene je bilo pravo osveženje. Jednu sezonu sam proveo i u Vijetnamu, bila je od velike koristi jer tamo je sve drugačije kad su golmani u pitanju. Uglavnom, mali su rastom, sa izuzetnom brzinom podvrgnuti su totalno različitom drilu u kojem dominiraju akrobatika i eksplozivna snaga, što se i očekuje od golmana koji ne prelaze visinu od 180 centimetara. Vijetnam je zemlja u kojoj se u fudbal ulažu milioni i svake godine dobijam informacije da je fudbal sve bolji i bolji. Plate su od 15.000 do 20.000 dolara mesečno za strance. To sve govori...

Zajedno sa nekadašnjim saigračima Denisom Maleševićem i Nikolom Ilićem Siniša Mrkobrada radio i u stručnom štabu banjalučkih „romantičara“.

- Fudbalski klub BSK nam je svesrdno otvorio vrata, prepoznao da to što radimo ima smisla i sad svoje aktivnosti sprovodimo na stadionu na Čairama. Zimske mesece provodimo u balonu "Kiper" koji vodi bivši golman OFK Beograda i Borca Srđan Karanović, on nam je isto tako pružio gostoprimstvo i ovim putem im se zahvaljujemo i nastojaćemo da opravdamo ukazano poverenje – istakao je Siniša Mrkobrada.

Malo je danas na svetu ljudi ambiciozno skromnih i verujućih…

Naporan rad uvek donosi plodove zadovoljstva i sreće.

Slavko BASARA

Finale protiv Prijedorčana

Kao mlad golman Siniša Mrkobrada je osetio „barut“ utakmice pred 20.000 ljudi u Banjaluci, u finalu Kupa Republike Srpske igrali su Borac i Rudar Prijedor.

- Finale sa Rudar Prijedorom bila je prva zvanična utakmica za prvi tim Borca, istina bio sam na klupi, ali je doživljaj neverovatan. Kod rezultata 2:2, pre pobedničkog gola Milorada Bilbije, poslan sam na zagrejavanje i trebalo je da branim penale. Ko zna šta bi se desilo da je ostalo 2:2? Ali, Bilbija je pogodio u 90. minutu posle kornera i sve ostalo je istorija. Imao sam tad 17 godina i deset meseci, bio sam van sebe od sreće prvo u Prijedoru kad sam vidio 6.000 navijača na tribinama, a posle i u Banjaluci kad je bilo rekordnih 20.000 duša. Bio je to sami početak mira u BiH i najava nekih sretnijih vremena. Kasnije sam sa Borcem uzeo Kup Srpske godinu kasnije protiv Jedinstva iz Brčkog – prisetio se Mrki.

Šampionska kruna

Mrkobrada je bio i prvak Republike Srpske u sezoni 2000/2001 sa Borcem, bila je to prva šampionska kruna za Banjalučane. 

- To je bila strašna ekipa: Maletić, Grujić, Ljubojević, Teinović, Malešević, Divljak, Jandrić, Aranitović... Pravi drim-tim. Te godine sam odbranio 75 odsto utakmica, ali sm na kraju sezone napustio klub i otišao prvo u Čakovec, a zatim u Švedsku. Otišao sam sa 23 godine, imao sam šest sezona u Borcu i mogao sam dati još jako mnogo. Nekoliko puta posle imao sam priliku da se vratim, ali se ispostavilo da sam igrajući u Kozari i Laktašima rešio mnogo veća egzistencijalna pitanja i zbog toga sam im i dan-danas zahvalan – jasan je Mrkobrada.