Kad bi, eventualno, u virtuelnom svetu, Banjaluka morala da nestane kao grad, onaj poslednji koji bi ga napustio, pre nego što ugasi svetlo, trebalo bi sa sobom da ponese kantu vode iz Vrbasa, za buduću smaragdno-zelenu lepoticu, kamen-ljutac iz tvrđave Kastel, kao kamen temeljac budućeg grada, te rukometnu loptu, kao simbol sreće, radosti i evropsko-svetske afirmacije starog-novog grada, a lopta je ženskog roda što na simboličan način govori o lepoti ovdašnje ženekoja je opevana u brojnim pesmama.

I tako, 7. marta navršilo se radno 65 godina otkako se rukometna lopta, istina velikog rukometa, zakotrljala u Banjaluci, u okviru Rukometnog kluba Željezničar koji se, dve godine kasnije, odlukom najviših gradskih partijskih organa postati deo velike sportske porodice Borac.

Istorija je zapisala da su tu banjalučku priču započeli utemeljivači kluba Hamdija Kadunić, predsednik, Vojislav Misaljević, potpredsednik, Hamdija Ibrahimbegoivić, sekretar, Nasih Kršlak, blagajnik, Draga Sačavski, referent za žensku, a Limun Papić referent za juniorsku selekciju, Rifet Hadžalić, ekonom, Mirko Antoni, refernt za propagandu, te Marija Crnić, Ljerka Tibold, članovi uprave, a za trenera ekipe je imenovan Ante Friganović.

U okrilju Sportskog društva Borac klub je imao kudikamo bolje uslove za rad i rast, počinje se igrati mali rukomet, interesovanje iz godine u godinu raste, otprilike u to vreme, tačnije 13. septembra 1952. godine otvoren je, u okviru proslave desetogodišnjice krajiških brigada, Stadion Sportskog društva Mlada krila koji je delovao pri vojnoj fabrici „Rudi Čajavec“, a taj objekat kasnije će izrasti u hram banjalučkog sporta – Stadion sportskih igara.

Godine 1957. Borac je postao pobednik Bosne i Hercegovine i istovremeno član tek formirane Prve lige Jugoslavije. Taj istorijski uspeh izborili su: Milorad Kekerović, Vladimir Jović, Nijaz Žižko, Božidar Pantić, Mujo Baralić, Milan Stanivuković, Petar Čivić, Zoran Prohaska, Mišo Dežulović, Jerolim Karadža, Petar Perović, Bartol Rodin, Josip Rački i Dušan Mišković.

Tako je započela zlatna misija Rukometnog kluba Borac koji je sve do raspada Jugoslavije bio član i jedan od vodećih klubova u Prvoj saveznoj ligi, osvojivši 20 trofeja u Kupu i prvenstvu države koje više nema.

Prozor u veliki svet, rukometaši su otvorili još 1959. godine kada su, u okviru Kupa evropskih šampiona, poraženi od Dukle u Pragu, tada najbolje ekipe sveta, 19:31, da bi u narednim godinama Borčevi igrači, kao reprezentativci osvajali evropske, svetske i olimpijske trofeje, a Borac 1975. postao vice prvak Evrope. Godinu dana kasnije šampion Evrope, a 1991. godine, koliko ružne simbolike, kada se Jugoslavije već rušila, i pobednički pehar Kupa IHF.

Dres reprezentacije Jugoslavije oblačilo je više od 30 igrača Borca, u olimpijske pobednike su izrasli: Nebojša Popović, Abas Arslanagić, Milorad Karalić, Dobrivoje Selec, Zdravko Rađenović, Zlatan Arnautović, dok su Ermin Velić i Iztok Puc osvojili olimpijsku bronzu. Svetskom rukometu Borac je podario vrhunske i neprevaziđene stručnjake poput Pere Janjića, Bore Golića, Abasa Arslanagića, Milorada Karalića, Velimira Petkovića... rukometne radnike za koje je znao celi svet: Petar Perović, Branko Janković, Vojo Misaljević, Miro Bijelić, Momir Golić, pa onda svetske stručnjake u raznim oblastima ljudskog stvaralaštva: Jerko Karadža i Nebojša Popović bili su svetski pivoti, ali i priznati hirurzi i univerzitetski profesori, a Popovića smatraju za jednog od najboljih stručnjaka sveta u ortopediji, poznati banjalučki profesori iz Gimnazije i drugih banjalučkih škola, srednjih i osnovnih, bili su: Pero Janjić, Abas Arslanagić, Petar Perović, Braco Pavlišin, Zoran Prohaska, Bartol Rodin, Alija Kulenović, Isak Salama... a čuvena banjalučka Osnovna škola „Braća Pavlić“, gde su radili neki od pominjanih bila je u doslovnom smislu rukometna škola u kojoj su stasali: Momo Golić i njegov sin Nebojša Golić, Aleksandar Knežević, Rade Unčanin, Goran Stupar...

Nešto razmišljam, nema oblasti koja je obogatila Banjaluku kao grad u drugoj polovini 20. veka, a da u tom stvaralaštvu i obogaćivanju nije učestvovao neko od članova Rukometnog kluba Borac. Sve lepo, dobro i veliko ima dodirne tačke sa ovim sportom i ovim klubom: kad su 1958. godine, sa kolektivnim pasošem rukometaši otputovali na turneju u Pariz, a gradonačelnik Grada svetlosti odlikovao ih Gradskom zlatnom poveljom, jer su podučili i sve lepo u rukometu poklonili njegovim sugrađanima, Jović, Karadža, Perović, Prohaska... vrativši se u Banjaluku, prvi put su „prošetali gradom“, slavni „montgomerac“ mantil, do tada viđen samo u kultnom filmu Hemfrija Bogarta „Kazablanka“; ili: nakon svog prvog putovanjaađani Momo Golić prvi put je doneo u Banjaluku ploče „Bitlsa“ i „Rolingstonsa“, a Abas Arslanagić i Milorad Karalić do tada samo na filmu viđene „Levisice“ i antilop cipele, pa onda svaki odlazak i povratak rukometaša u inostranstvo, jer šezdesetih godina prošlog veka samo su oni i putovali u inostranstvo, satima bi Perović, Jović, kasnije Bijelić, Boro i Momo Golić, Karalić... sedili u bašti hotela „Palas“ ili „Bosne“ i pričali svoje doživljaje iz Beča, Frakfurta, Ciriha, Rima, koje su Banjalučani mogli da vide samo u filmovima Lina Ventura, Marčela Mastrojanija, Alena Delona, Žan Pol Belmonga, Klaudije Kardinale ili Brižit Bardo.

Kao i sve drugo na Balkanu ni put kojim je išla i kojim je ispričana kolosalna banjalučka rukometna priča nije bio posut ružama, bilo je tu žestoke lomljavine, sukoba i sudara, lomila su se i prijateljstva i drugarstva i kumstva, ali Borac je išao stalno napred. Te dramatične priče, iz današnje perspektive, ne izgledaju baš veselo. Petar Perović na poslednji počinak nije ispratio Voju Misaljevića, a bili su bliski kao braća; Miro Bijelić i Momo Golić razišli su se bez pozdrava pre nego što je Golić otplovio u svoje more; sve dok mu je tukao poslednji životni damar, u bolnici na Paprikovcu, Petar Perović je očekivao da će ga posetiti Jerko Karadža i Vlado Jović, nisu došli, a od Banjaluke do Zagreba samo je stotinu i kusur kilometara. 

Do uzvišenosti i do pijadestala sve na Balkanu mora da prođe kroz granje i nebo i da se probija kroz mećavu, takav nam je usud i sudbina. 

Gde je danas Borac?

Neprikosnoven je u Republici Srpskoj, jedan je od vodećih, a u poslednje vreme vodeći klub Bosne i Hercegovine, dostojanstveno se bori u SEHA ligi iako je na samom začelju, pritisla su ga mnoga zla tranzicije, silni dugovi, sumnje u poslovanje, nerazumna basnoslovna plaćanja prosečnih igrača, svađe i sukobi u upravi, već duže vremena Milorad Karalić, Zdravko Rađenović, Miro Bjelić... uopšte ne odlaze u klub, valjda i to spada u balkanska pravila i u naš usud. 

Juče sam hodio Gospodskom ulicom, da nisam zakasnio nekoliko meseci bio bih vršnjak Rukometnog kluba Borac, rodio sam se u najčuvenijoj banjalučkoj ulici, promiču slike najranijeg detinjstva. Zastao sam pokraj kuće u kojoj sam rođen, desetak metara dalje ulaz u prostorije Rukometnog kluba Borac. Nije slučajno da su u najčuvenijoj gradskoj ulici smeštene prostorije Borca, on je možda i najveći gradski simbol. Desetak metara niže je i kuća u kojoj je rođen revolucionar i intelektalac Veselin Masleša, dole iѕa ugla gde je sada jedno neuredno parkiralište nekad je bila prelepa zgrada pseudo austro-ugarskog stila sa kupolom u kojoj je bila kafana „Putnik“, a u njoj 1926. godine osnovan Fudbalski klub Borac. Vučem nogu za nogom, a sve miriše na istoriju Banjaluku 20. veka. I sve mi se čini da se ništa ne može porediti sa uticajom i harizmom koju je ovom lepom gradu doneo Rukometni klub Borac. 

Da li je Banjaluka svega toga svesna?

Tomo MARIĆ

Uvek najbolji

Borac je svetskoj sportskoj porodici podario dvojicu reprezentativaca sveta, Abasa Arslanagića i Nebojšu Popovića, ali mnogi Banjalučani će vam reći da bi Jerko Karadža imao mesta u sve ijednoj reprezentaciji sveta prošlog, sadašnjeg i budućeg vremena.

Većina svetskih stručnjaka tvrdi da je Zdravko Rađenović jedan od najboljih, ako ne i najbolji, rukometaš sveta 20. veka. Isti oreol imaju i veliki golmani Abas Arslanagić i Zlatan Arnautović.

Prvi reprezentativac

U istoriji Banjaluke golman prve zlatne generacije Borca Vladimir Jović postao je reprezentativac Jugoslavije. Bilo je to 2. marta 1958. godine na Svetskom prvenstvu u Demokratskoj Republici Nemačkoj na utakmici Jugoslavija – Brazil.

Svetski raritet

Kapiten Borca koji je bio prvak Evrope, olimpijski pobednik, Milorad Karalić odrastao je na banjalučkoj periferiji. Sa šljakastog školskog igrališta u naselju Pilana, bosonog, sa belom atletskom majicom i crnim glotanim gaćanima stigao je do prvotimca i kapitena Borca, olimpijskog pobednika, profesora, bio je i ministar sporta u Vladi Republike Srpske, univerzitetski profesor i naučni radnik u sportu uopšte. Ima li sličan primer u svetu...?

Celi život nosio je dres samo jednog kluba – Borca, a mogao je da igra za veliki novac gde god hoće na svetu.

Svi pamte „Politiku“

Rukometaši Borca šezdesetih godina objašnjavali su svoj stil igre kojem se divio celi svet na Radio Luksemburgu, Parizu, Berlinu, Trstu, Beču, bili su gosti čuvenog časopisa „L'Ekip“, ali svi s ponosom ističu da im je najveće priznanje bilo kada im je šezdesetih, a potom i sedamdesetih godina priređen prijem u „Politici“, a domaćini im bili Ljubomir Vukadinović, Miro Radojčić, Rade Stanojević, Kosta Stamenković, Velimir Ilić... novinarski asovi kakvih više nema.

Bijelić ispred svih

Posebna ličnost u životnom trajanju je Miroslav Miro Bijelić, ljubimac navijača Borca kao igrač, zbog svoje nepredvidivosti i atraktivnosti u igri, a kasnije iѕuѕetno uspešan sportski radnik koji je kao direktor Borca i postavio osnov evropskog šampiona iz Banjaluke.

Možda je bio čak i preteča današnjih menadžera, ali njegovo angažovanje samo je išlo u korist kluba, otvarao mu je vrata i po Evropi, a da za taj posao nikad nije uzimao novac.