Piše: Slavko BASARA
Himna Bosne i Hercegovine nema reči, dakle reprezentativci koje trenira legendarni jugoslovenski as Safet Sušić i najbolji fudbaler nekadašnje centralne republike bivše zajedničke države za pola veka postojanja UEFA je ne pevaju, ali na terenu vrlo dobro znaju svoj posao.
Srbija je jedva dočekala „Bože pravde“, ali ova himna danas služi za lažni kredibilitet i autoritet selektora Siniše Mihajlovića, a ne da izazove patriotsku erupciju i da bude motiv za srpske reprezentativce. Pod vođstvom „Mihemena“ Orlovi su ostali i bez kljuna i bez krila, ćosati i sakati, ne mogu da dolete ni do granice, a kamoli do Brazila!
Razlika je, imeđu ova dva slučaja, kao što bi rekao Đura iz Nadrealista – drastična!
Patriotizam se ne meri onako kako to želi da ispolji Siniša Mihajlović, od Papeta Sušića može da nauči mnogo toga. Manistarska mirnoća i vera u igrače koje trenira iz Sušića je, pre meča protiv Grčke na „Bilinom polju“ izvukla jednu rečenicu koja jasno govori koliko su zapravo Bosanci i Hercegovci ubeđeni u svoj kvalitet, snagu, znanje i fudbalsku veštinu. Ta rečenica glasi: „verujem igračima, oni će na terenu sprovesti naš dogovor u delo, ja ne moram ni da sedim na klupi, mogu slobodno da idem na tribine...“
A šta je, pre Zagreba, pričao Siniša Mihajlović? Možda je bolje da se ne podsećamo, lakše će nam biti...
Selektor Miha bi mogao bar malo da zaviri u BiH i vidi kako se za reprezentaciju igra srcem i voljom i kako se nacionalni tim, zapravo, vodi sa klupe u kvalifikacijama za Mundijal.
Misimović, Spahić, Džeko, Pjanić, Vranješ, Ibišević, Mujdža... su uštimovani orkestar koji se sprema za karneval u Riju. Pasoši za brazilske vize su već predati. Šta imamo sa druge strane u taboru Orloiva – javnost je već otkrila i rekla?!
Najbolji igrač u današnjoj reprezentaciji Bosne i Hercegovine je Zvjezdan Misimović, Srbin iz Republike Srpske, okoline Gradiške koji je stasao u Nemačkoj. Sa Džekom je doneo titulu Volfsburgu pre nekoliko sezona u Bundesligi, sada su udarni tandem reprezentacije koji je srušio glavne konkurente Grke i doveo BiH pred vrata fudbalskog raja.
Taj isti, Zvjezdan Misimović, svoje utočište je tražio u reprezentaciji Srbije. Pre svih. Naišao je na nerazumevanje sredine, tačnije tadašnjeg selektora mlade reprezentacije Vladimira Petrovića Pižona. Srce mu je bilo ranjeno, ali nije klonuo fudbalskim duhom. Zaigrao je za BiH i igraće na najvećoj svetskoj fudbalskoj sceni – Mundijalu.
Ima li Srbija danas takvog igrača u reprezentaciji, plejmejkera, asistenta, golgetera, mozak ekipe?
Neko nas je gadno prokleo, a lično smo, kao narod, u mnogome kumovali tome...
Između BiH i Srbije, u fudbalskom pogledu, danas je razlika – drastična!
