Banjaluka i Republika Srpska, ne samo sportska, s tugom i nevericom su primili vest da je hrabri pilot i velika ljudina Stevan Popov otišao na put bez povratka. Napustio nas je heroj jednog vremena, onog najtežeg i najmračnijeg, devedesetih godina prošlog veka, kada je u kolektivnom ludilu bilo malo onih koji su razmišljali ljudski, i tako se ponašali.

U kultnoj trilogiji „Banjalučke priče“ najčitanijoj na ovim prostorima u 2010. godini, čuveni novinar i saradnik Sportskog Žurnala Tomo Marić piše:

„u teškim vremenima 1992. godine Stevo Popov postao je istinski prijatelj svih nas koji smo tada vodili Fudbalski klub Borac, upoznali su ga mnogi Banjalučani, vedar duh osvajao je sve one koji su dolazili s njim u bilo kakav kontakt. Vozio je fudbalere Borca kada je bilo 'zatvoreno nebo' iznad BiH, prevozio put Beograda mnoge stradalnike, njegovo ime i prezime izgovaralo se iz srca i s posebnim poštovanjem... Stevo Popov je čovek da poželiš da ti bude brat! Da nije bilo njega nikad Borac ne bi stigao u italijansku Fođu gde je postigao i najveći uspeh u svojoj istoriji osvajanjem Srednjoevropskog kupa. Na svoju ruku stigao je iz Beograda na aerodrom u Mahovljanima, a onda celu ekspediciju prebacio do Tivta, odakle je Borac dalje otputovao za Bari, pa Fođu gde je osvojio najstarije klupsko takmičenje u Evropi“

Danas, na vest o smrti Steve Popova Tomo Marić koji je pre 23 godine bio direktor Fudbalskog kluba Borac i istovremeno obavljao novinarski posao je tužnim glasom rekao:

-U životu sam sreo bezbroj ljudi svih nacija, vera i rasa, znanih i neznanih, svetski čuvenih i anonimusa, ali nijedan od njih nije na mene ostavio tako snažan utisak kao Stevo Popov. Šta je on bio sve spreman da učini da pomogne ljudima to nije nekoliko rečenica u izjavi za novine, već celi roman kako ljudskost i dobrota, u zlu vremenu, mogu da pobede svaku ljudsku pogan i pohlepu. Sreo sam se s njim desetak puta, a svaki taj susret bio je poseban doživljaj. Ovako kao što govorim ja, sigurno će vam reći i predsednik Borca iz tog vremena Anđelko Grahovac, potpredsednik Živko Stanić, ili trener Zoran Smileski. Žao mi ga je kao da mi je rod rođeni.

Mnogi Banjalučani i Krajišnici upamtili su Stevana Popova kada je, rizikujući i vlastiti život dolazio u Banjaluku koja je bila pod blokadom, a u prtljagu njegovog „kikaša“ nalazila se medicinska oprema i kiseonik za novorođenčad, dečja hrana, a u više navrata neprijateljska artiljerija, tamo negde kod Dervente, pucala je na avion kojim je on upravljao. Ništa ga, ama baš ništa, nije moglo da pokoleba da u tim teškim trenucima bude na usluzi ljudima. Sačuvana je i jedna fotografija na kojoj je Stevan Popov sa brojnim Banjalučanima i njenim sportistima pred let iz Banjaluke za Beograd. Danas se umnožava, jer svako želi da tako sačuva uspomenu na čoveka kakvog je danas nemoguće sresti.

Na dan sahrane Stevana Popova desetak članova rukovodstva Fudbalskog kluba Borac i igrača iz ratne 1992. godine u hramu Hrista Spasitelja u Banjaluci zapalilo je sveće za pokoj duše čoveka kojeg su svi doživeli kao svog istinskog prijatelja, ali i spasioca.

Počivaj u miru Stevane Popov to ti želi cela Republika Srpska.

Slavko BASARA