Život posle ljudi, postoji li uopšte tako nešto pod ovom Božijom kapom...?

Mogu zamisliti o čemu je razmišljao Milan Galić, jedan od najboljih napadača nekadašnje Jugoslavije i jedan od najvećih fudbalera beogradskog Partizana, kada je devedesetih godina prošlog veka gledao uništavanje Jugoslavije, čiji je simbol - između ostalog - bio i Partizan, a kolovođe tog sramnog čina predvodio nekadašnji predsednik Partizana Franjo Tuđman?
A godine nepravde i suza, u njegovom životu, i ko zna čijim sve životima, lete li, lete...
U bosanskim gudurama, Bogu iza nogu, tamo gde se sudaraju krajiške vrleti i nadomak njih krajiški krš, godine 1941, nakon što su mu Ustaše ubile oca, zajedno s bratom, u jednom šumarku, tek opalim lišćem, posipao je bledo lice zverski preklane majke, što su opet učinile Ustaše, ubeđen da je ona zaspala i da je treba pokriti...
Prizor od kojeg se ledi krv žilama!
Ratne godine tumaranja iznemoglim dečijim nogama po tim istim gudarama i krševima, od jedne do druge vojske, od jednog do drugog zbega, čega se svega nisu nagledale dečije oči. Ni sam ne zna kako, slike su ostale u bledilu i izmaglici, stiže u Beograd, pa u Dom za ratnu siročad u Zrenjaninu, opet seljakanje, sad od jedne do druge porodice...
Kao da se na Galiće i život i Bog izvratio!?
A mališa Milan bio je bistro i pametno dete, darovit za sve čega se dohvatio, sporta i fudbala pogotovo. Kao izuzetan talenat prvo je stigao u zrenjaninski Proleter, a potom kao dvadesetogišnjak u Partizan, gde su ga od samog starta u "crno-belom" dresu, a kasnije u nacionalnom dresu, obasjala sva svetla ovog sveta.
Ispričano enciklopedijskim rečnikom, fudbalska karijera Milana Galića izgledala je ovako:
...u zrenjaninskom Proleteru igrao je od 1953. do 1958. godine, a u dresu Partizana od 1959. do 1966. Odigrao je 281 zvaničnu utakmicu, mrežu protivnika pogodio je 165 puta, četiri puta bio je šampion Jugoslavije: 1961, 1962, 1963. i 1965. godine. Internacionalac u Standardu iz Liježa četiri godine, 84 utakmice, 33 gola, dve titule prvaka (1969. i 1970) i Kup Belgije (1967). Karijeru završava u francuskom prvoligašu Remsu, gde igra tri godine, na 55 utakmica postigao je 18 golova. Za reprezentaciju Jugoslavije igrao je šest godina, a na 51 utakmici postigao je 37 golova. Debitovao je golom, posle samo 27 sekundi igre protiv reprezentacije Bugarske (2:0) u Beogradu 1959. u kvalifikacijama za Kup nacija. Od reprezentacije Jugoslavije se oprostio 1965. godine na kvalifikacionoj utakmici za Svetsko prvenstvo u Engleskoj u meču protiv Francuske (0:1) kada se i rasturila i kompletna generacija koju su predvodili on, Šoškić, Šekularac, Vladica Popović... Olimpijski šampion na Igrama u Rimu 1960. godine, vicešampion Evropske 1960 (Jugoslavija - SSSR 1:2 posle produžetaka) kada je Galić postigao jedini gol savladavši velikog Lava Jašina. Na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine bio je četvrti.
Nekoliko njegovih golova pamte se i do današnjeg dana. Bio je strelac jedinog i odlučujućeg gola protiv Mađarske u Budimpešti 1962, protiv Belgije u Briselu 1963. i protiv Francuske u Beogradu 1965.
Izabran je u idealan tim Jugoslavije svih vremena...
...jedan od članova zlatne generacije Partizana i onog zlatnog olimpijskog tima iz Rima Velimir Sombolac, nedavno u Banjaluci, okovanoj snegom i ledom, grejao je i moju i svoju dušu, pričom punoj emocija o svom prijatelju i saigraču Milanu Galiću:

- Među nama, saigračima i u Partizanu i u reprezentaciji "Gale" je važio za čudo od igrača. U svemu je bio izuzetan. Pravi drug, momak za primer, sjajan student, nenadmašan golgeter, rođeni fudbalski as kakav se pojavi jednom u 50 godina. Nisam pristalica bilo kakvog upoređivanja ovog ili onog vremena, ali slobodno mogu reći da je Galić izuzetak i da bi on mogao da igra i danas u ovo vreme "atomskog fudbala". Imao je briljantnu startnu brzinu, daleko bolju od svih nas, sprint, a u punom trku moga se zaustaviti kao da si ga zakucao za zemlju. Ulazio je u gol šanse i sa leve i sa desne strane i sa neviđenom lakoćom tresao mreže. Sećam se kad smo pobedili Zvezdu sa 5:0, a Galić postigao tri gola. Zvezdaši jednostavno nisu znali kako da ga čuvaju. Svaki od ta tri gola postigao je na drugačiji način. Nikad kasnije, sve do današeg dana, nisam ni video ni susreo fudbalera sličnih mogućnosti.
Milan Galić blistao je u punom sjaju, sa nepune 23 godine na Svetskom prvenstvu u Čileu, kada je Jugoslavija bila četvrta na svetu, a nedostajalo joj je toliko malo da igra finale s Brazilom. Bio je kapiten reprezentacije, postigao tri veoma važna gola, a njegov prodor i dribling kod pobedonosnog gola "plavih" protiv Nemačke, i danas je predmet stručnih analiza i rasprava. "Crno-beli" film pokazuje sledeće: prvo je kao tenk protutnjao desnom stranom, izbacio iz igre dva nemačka igrača, narednu dvojicu je doslovno razbio i u blizinu korner zastavice prošao kroz njih, odigrao povratnu loptu Petru Radakoviću koji ju je poslao u mrežu.

- Galić i ja predstavljali smo napadački tandem. On je jednostavno bio neuhvatljiv, na utakmicima na Svetskom prvenstvu slušao sam protivničke odbrambene fudbalere kako se u nemoći svađaju ko će da čuva Galića. Sve ovo o čemu se danas govori u fudbalu, višak igrača, slobodan prostor, transformacija igre, eksplozivnost, brzina... sve je to radio i sve te osobine imao Galić još pre 50 godina... A tek koordinacija pokreta - pričao mi je, svojevremeno, na jednoj sedeljci u Vinkovcima gde je bio tehnički direktor tamošnjeg Dinama, čuveni "plavi devet" Dražen Jerković, Galićev saigrač u reprezentaciji.
Milan Galić je doslovno obeležio jednu fudbalsku epohu. Po mnogo čemu. Prvi je jugoslovenski fudbaler koji je 1962. godine proglašen za najboljeg sportistu Jugoslavije. Partizan ga je proglasio za najboljeg napadača svih vremena, Standard iz Liježa takođe. Zahvaljujući velikom rukometašu, uglednom hirurgu Nebojši Popoviću, zlatnom olimpijcu, bio sam gost Standarda iz Liježa. Kustos, ljubazna gospođa Laura, povela nas je u muzej. S jednog zida na velikoj fotografiji Milan Galić u punom naletu. Dok sam netremice posmatrao, gospođa Laura započela je priču:

- O, da..., to je Vaš, ali naš, nenadmašni golgeter Milan Galić. Bila sam mlada, ali se sećam vremena kada me je otac vodio na utakmice Standarda, a Galić bio ljubimac svih navijača. U Standardu su ga obožavali, zahvaljujući najviše njemu naš klub je u tom vremenu bio uspešniji od rivala za sva vremena, briselskog Anderlehta. Galića se mnogi i danas sećaju. On je za Standard ostao mera velikog igrača i rasnog strelca.
Igrajući vrhunski fudbal, u kojem je izrastao u golgetera svetskog ugleda, Galić je redovno završio i pravni fakultet. Godinama je radio kao pravni savetnik u FSJ. Bio je skroman i povučen. Živeo je porodičan život, bez glamura i pompe, a sam Bog zna kakve je ožiljke nosio na duši. Veliki ljudi nikada se, bez obzira na svoje tragedije i muke, ne rugaju životu, iako bi za tako nešto mogli da nađu milion razloga. Štaviše, ljihovi vidici stižu u daleke i nedokučive svetove, gde mitovi i stradanja dobijaju smisao života. Smrt postoji samo kao kraj, i, istovremeno, početak novog trajanja, za večnost i legendu.
Možda i zbog takvih ljudi kao što je nenadmašni fudbaler Milan Galić, jedanput u životu i postoji samo jedanput, baš kao i u Bilbijskom zavetu.

Tomo MARIĆ


Partizan 1966.

Milan Galić, inače rođen 8. marta 1938. godine u Bosanskom Grahovu bio je član one velike generacije Partizana koja je stigla finala Kupa evropskih šampiona i izgubila sa 1:2 od madridskog Reala. Do današnjeg dana ostala su upamćena imena i prezimena tih fudbalera: Milutin Šoškić, Fahrudin Jusufi, Milan Damjanović, Radosav Bečejac, Velibor Vasović, Branko Rašović, Mane Bajić, Vladica Kovačević, Mustafa Hasanagić, Milan Galić i Josip Pirmajer. Trener je bio Abdulah Gegić.

Isključen u Rimu

Na olimpijskom finalu u Rimu Milan Galić je postigao, po svim svedočenjima i izveštajima regularan gol na meču protiv Danaca, koji je sudija Italijan Lobelo poništio. Galić je prigovorio sudiji i ovaj ga je isključio iz igre. Niko nije znao zbog čega se sudija odlučio na tako drastičnu kaznu. Posle utakmice Lobelo se nadmeno hvalio da je tokom rata bio u dinarskom kraju i da je tada naučio psovke na srpsko-hrvatskom jeziku, ali nije rekao da je bio u sastavu zloglasne kažnjeničke ekspedicije fašističke Italije i to upravo u kraju gde su Milanu Galiću zverski ubijeni i otac i majka.
Na sreću, Jugoslavija je sa deset igrača uspela da pobedi Dansku 3:1, osvoji zlato i to je jedan od najvećih uspeha jugoslovenskog fudbala u njegovoj istoriji.
Galić se u svim enciklopedijama vodi kao olimpijski pobednik, što je ispravno, ali - zbog isključenja - nikada nije dobio zlatnu olimpijsku medalju.

(Milan Galić je preminuo u Beogradu, 13. septembra 2014. godine, a sahrana će se obaviti u petak, 19. septembra u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u 13 časova)