Piše: Slavko BASARA

Smije li novinar, bar na trenutak, ne kršeći osnovna načela i norme profesije, da bude ličan?
Sa kolegama Željkom Ticom i Slobodanom Babićem sakupljao sam građu za rođendansku knjigu Fudbalskog saveza Republike Srpske, bilo je to 2002. godine, naša fudbalska organizacija proslavljala je deceniju života i rada. Imali smo snažan vjetar u leđa, podijelili smo zadatke i prionuli na posao. Pod ruke nam je došla i fotografija jednog dječaka sa „starog“ igrališta Modriče, na poleđini je pisalo: „budući biser Pero Jelić, rođen 1986. godine“.
Od tada prošla je još jedna decenija, zajedno sa fudbalom Republike Srpske smo prolazili kroz turobna i bremenita vremena, u međuvremenu je „budući biser“ porastao, postao fudbalska perjanica: kapiten mlade reprezentacije BiH, kapiten Fudbalskog kluba Modriča Maksima, golgeter Premijer lige BiH, kolekcionar trofeja, fudbalski ponos Modriče i Republike Srpske...
Ali...
Takvi smo, sve preko noći zaboravljamo mnogo toga, čak i ono najvažnije, ogrezajući u grijehovima sebičnosti, ogovaranjima i izmišljotinama. Imamo još jedan problem – ne držimo do sebe i svoga, zato nam se mnoge „neobjašnjive“ stvari i dešavaju.
A na ovom svijetu ništa nije slučajno!
Bilo je i onih koji su se iskreno obradovali, prvi su me na telefon pozvali Slobodan Tešić iz Brčkog i moj novinarski saborac Tomo Marić. Kao u glas rekli su:
- Mali Pero postigao pet golova protiv Voždovca!
Na svu sreću nismo svi isti...
Danas je Petar Pero Jelić predsjednik Fudbalskog kluba Modriča Maksima koji je potonuo u Drugu ligu Republike Srpske, ali i golgeter Fudbalskog kluba Rad iz Beograda. U subotu je ispisao novu stranicu svoje bogate igračke karijere – a tek mu je 28. godina. Jelić je u prvenstvenom meču Jelen Superlige Srbije protiv Voždovca (6:1) postigao pet golova, a da ga trener Milan Milanović nije zamijenio u 58. minutu možda bi još koji put pogodio mrežu na stadionu „Obilića“.
Na taj način „biser“ koji je izbrušen u fudbalskog dragulja je ušao u istoriju srpskog fudbala kao prvi igrač koji je na jednoj utakmici za bodove postigao pet golova, a podvig je još veći jer je u prvih 45 minuta četiri puta zatresao mrežu, nije igrao ni sat vremena, a peterostruki je strijelac i sve to na debiju u dresu „Građevinara“.
Na taj način Pero je zapušio usta svima onima koji su u prošlosti na njegovu adresu slali otrovne strelice, pogotovo oni sa stadiona „Grbavica“ kada su ga prozivali i htjeli da ponize kao kapitena mladog tima „za koji navijaju iz patriotskih razloga...“
Petar igra jer posjeduje fudbalsko majstorstvo, a ne zato što neko kaže da treba da igra. Tako je bilo i pomenute 2002. godine, ali i ove napaćene 2014.
Često sam sretao Petra, kao novinar dolazio sam u Rafineriju ulja u Modriči, intervjuisao dokotora Milana Jelića, tada predsjednika Fudbalskog saveza Republike Srpske, već na prvom sastanku sam vidio da je plavokosi dječak fino vaspitano i čestito dijete. I danas kada se sretnemo dostojanstven je i kulturan, obraća se sa persi, bez obzira što je mnogo toga i vidio i prošao u bijelom svijetu, pokazujući nam kakav ustvari čovjek treba da bude. Uvijek, bez obzira na okolnosti!
I kad su „uljari“ slavili titulu bio je tu, stalno je uz klub u kojem je napravio prve fudbalske korake. I danas je uz Modriča Maksimu, kao predsjednik kluba, pomaže koliko može. Mada poznajući nas, ovakve kakvi smo, sami sebi pravimo medveđe usluge.
Danas, Petar Jelić, odrasli dječak širokog osmijeha i prostrane duše, u dresu beogradskog Rada ispisuje novo poglavlje svoje igračke karijere. Nije se osvrtao na mnoge od nas, ovakve kakvi smo, zajedljivi i uskogrudi, išao je svojim putem, pazeći porodicu, u prvom redu majku Milicu, ali i sve one koji su mu davali istinsku podršku, a ne lažno ga tapšali po ramenu.
Jedne prilike kolega iz Modriče Slađan Jeremić, dok smo razgovarali u motelu „Majna“, društvo su bili Miljan Miljanić, Milan Jelić, Tomo Marić, Nikola Nikić... mi je rekao:
- Kolega, mali Pero će biti igračina. To ne kažem ja, već fudbalski stručnjaci koji su ga gledali.
Mali Pero je u međuvremenu porastao i postao veliki igrač – golgeter. Majstor svog zanata. Paralelno je i fakultet završio, postao svestran i kompletan.
I ne samo to...
Postao je naš junak, izrastao u fudbalski ponos Republike Srpske.
Jesmo li svjesni toga?
Zasigurno je i otac Milan, u društvu anđela, bio srećan zbog goleade protiv Voždovca. Nije bio na stadionu „Obilića“, ali je, sigurno, vidio svog Peru...
I radovao se.