Znate li za Banjaluku – znate; ali znate li za naselje Obilićevo, nekad se zvalo Mejdan, pa ulicu u tom naselju po imenu Braće Jugovića, onda, znate li za obnovljenu kuću pseudo-austrougarskog stila na numeri 30 – nisam siguran da znate.

E, tu ispred mene stoji moj unuk Lazar, đak prvak, u crveno-belom dresu, na leđima broj 11 i velikim slovima ispisano „Džajić“. Taj dan su mu kupili i Zvezdin kačket, crveno-beli od glave do pete. Zna napamet pesmicu o Džajiću iz 1968. godine, recituje: „enci, menci, na kamenci, igra Džajić u Firenci...“ Možda samo dve godine stariji od njega, postao sam Partizanovac, jer je Velimir Sombolac iz Borca prešao među crno-bele, traje do danas. Eto što je život...

Zvezda je nakon šest titula Partizana i sedam godina čekanja postala najbolja u Srbiji. Na „Marakani“ je bilo 50.000 ljudi, u humanitarnoj akciji prikupili su više od 40.000 evra, sve je bilo veličanstveno. Posle utakmice sa OFK Beogradom urnebesno slavlje. Sve sam pratio ispred televizora, vidim razdraganog trenera Slavišu Stojanovića, fudbalere Miloša Ninkovića, Nenada Milijaša, Dragana Mrđu, Bobana Bajkovića, Nejca Pečnika... navijače obučene u crveno-beli dekor, odjekuju reči popularnog novinara TV Prve Ivana Ivanovića, komanduje celim ovim urnebesom – naša Zvezda prva ponovo!

Jedino nema predsednika Dragana Džajića. Verovatno se sklonio u neku od klupskih prostorija, sedi u osami, ćuti i osluškuje eho slavlja koje trese celu Marakanu, možda veće nego ono protiv Bajerna. U izmaglici i daljini vidi pokojnu majku Vidosavu, maše mu sa obje ruke, a potom oca Krstivoja koji mu se osmehuje, odnekuda je kao beli anđeo doleteo i brat Dragoljub, a ispred rodne kuće u Ubu raširenih ruku sestra Ljubinka iščekuje ga u sestrinsko-bratskom zagrljaju... Ustvari, nije ni znao da plače i od radosti i od tuge!

Pribrao se, prvo se javio svojoj Branki i kćerkama Dragani i Sanji: „ovo je i naša pobeda“. Kroz šta su sve prošli i šta sve doživeli minulih godina, znaju samo oni, ta tajna će se čuvati za celi život, njihova! Devojčice su, preko noći postale ozbiljni ljudi, pokroviteljski ih je majka natkririla kao dobra vila. Tako je velika muka u njima još više izoštrila čovečnost. Na stranu što goli život hoće izvinjenje, izostalo je, ali je neko veliki i hrabar ipak obustavio besmislen sudski postupak, bar kao utehu za pravdu. Život i vreme će proveriti svaku istinu...
Čast svima, ali Dragan Džajić je arhitekta velikog Zvezdinog povratka, niko nego on.

Suton polako natkriljuje Beograd, Džaja, sa najbližim saradnicima Miškom Zečevićem i Momom Gacićem ostaje poslednji na najvećem srpskom stadionu. Polaze i oni na slavlje sa igračima i navijačima iz sveta poznatih u jednom od beogradskih restorana. Posle će stići i članovi najužeg rukovodstva kluba.
Te nedelje, 25. maja 2014. godine, zaokružio je svoje treće životno sportsko delo. Bio je svetski fudbaler, osvajač Evrope i sveta kao direktor kluba, vratio je Zvezdu, sada kao predsednik, iz ponora kad je bila 90 odsto bliža bezdanu, a tek deset odsto oporavku.

Zbog Zvezde je ogovaran, nipodaštavan, blaćen, na sraman način uhapšen, ali ima ljudi kod kojih dugotrajna žrtva, kao što je bila njegova, od srca i duše ne pravi kamen već novu oazu ljubavi i velikih i časnih dela.
Tri životna dela Dragana Džajića svako zlatno ponaosob; biće ipak da se šampioni rađaju, dobri ljudi takođe, jer danas nije lako biti ni šampion ni dobar čovek kad svako na svakog reži.

Uveče u našoj novoj bazi, kafiću „Krokodil“, uz samu sportsku dvoranu „Obilićevo“, sa Čedom Ševarikom, ovdašnjim fudbalskim zanesenjakom komentarišemo Zvezdin veliki povratak, obojica smo Borčevci i Partizanovci, ali odajemo priznanje Zvezdi i Draganu Džajiću. Istovremeno primećujemo da na današnjem Obilićevu, kad je nekad bilo Mejdan, Partizan bio daleko ispred Zvezde, rekao sam – zbog Velje Sombolca, ali i Šoškića, Vasovića, Galića, Kovačevića, Miladinovića... neprevaziđene „crno-bele“ bebe – sada je omjer 5:1 za Crvenu zvezdu, to tvrde prodavači u buticima sportske opreme.
Ništa više nije kao pre, ali i dalje važi pravilo života... ono u šta veruješ to i postoji. Reći ću to jednog dana i svom unuku Lazaru. Ostajem i dalje odani Borčevac i nepokolebljivi Partizanovac, uz svo poštovanje prema istoriji i veličini Crvene zvezde.

Ne ljutiš se, prijatelju, Dragane Džajiću? Ionako će generacija mog Lazara, tamo nekog dana i tamo neke godine, za dobro svih, i Zvezdu i Partizan tako i toliko da pozlate da će sejati evropskim fudbalskim nebom, a Borac će biti negde blizu njih. Hoću u to da verujem, a poznavajući te, siguran sam da isto želiš. Čoveku je u ovom sluđenom i sumornom vremenu jedino i ostalo da se bori i sanja, baš kao što si činio i činiš ti, fudbalska legendo i ljudska gromado kojem ime pišu crveno-belim slovima, ćirilično-latiničnim, na celoj ovoj planeti.

Bilo je kako je bilo i kako sada jeste, a ništa se, po dijalektici samo od sebe nije dogodilo. Zato je sve ovo, od slavlja do „ugla gledanja“, možda i svitanje nove zore – kroz granje i nebo – za Zvezdino i Džajićevo novo sutra, možda; jer verovanje u čudo, među nama ovakvim kakvim jesmo, već je veliko čudo!
Piše: Tomo MARIĆ