Piše: Slavko BASARA

Dvadesetdeveti dan meseca maja 1991. i 1992. godine su istorijski datumi srpskog i jugoslovenskog fudbala, kada su Crvena zvezda i banjalučki Borac osvijili evropske trofeje – Kup šampiona i Mitropa kup.

Nažalost, na Gradskom stadionu u gradu na Vrbasu malo ko se seća tog 29. maja 1992. godine kada su „crveno-plavi“ u Fođi pisali istoriju zemlje koja se nedugo potom raspala u krvavom piru. A Borac je tada bio poslednji jugoslovenski, samim tim i srpski klub (jer jugoslovenstvo se danas poistovećuje sa srpstvom) koji je igrao na međunarodnoj sceni i još osvojio trofej!

Četiri godine pre Mitropa Kupa Banjalučani su osvojili Kup Jugoslavije pobedom u finalu upravo protiv Crvene zvezde, i to na stadionu Partizana. I dok se taj trofej redovno obeležava svakog 11. maja, na dan kad je osvojen, mnogo vredniji i značajniji datum u 88 godina dugoj istoriji Borca je stavljen u zapećak, kao da se neko nečega stidi.
Ili je možda reč o klasičnom provincijalizmu i primitivizmu, odnosno neznanju?

Možda će u Borcu pre slaviti prvenstvene utakmice sa Mladosti iz Velike Obarske, Zvijezde iz Gradačca ili Travnika, bez vređanja bilo koga, klubova koji su u to vreme, početkom devedsetih godina prošlog veka bili totalno anonimni, možda se tako nisu ni zvali. Neće nam biti ni prvi ni poslednji put da uživamo u porazima, a uspehe nipodaštavamo.

Fudbalski klub Borac nije seoska zadruga već kolektiv koji je zlatnim slovima upisan u anale Evropske fudbalske federacije (UEFA) uspehom postignutim 1992. godine. Plašim se da to, današnje rukovodstvo kluba, niti shvata, niti razume, a Bogami niti ga mnogo interesuje. Izgleda da su na Trgu Republike Srpske neke druge stvari vrednije i značajnije?!

Od Borca je ostalo ime, renovirani stadion „Bana Bogoljuba Kujundžića“ i verni navijači „Lešinari“. Sve ostalo je totalna dubioza nakićena jeftinim trikovima kupovine društvenog statusa i pisanja pravila sa pozicije vlasti – čitaj sile.
Da li u Borcu, možda namerno zaobilaze i zanemaruju 29. maj 1992. godine jer već tada je klub, u začetku, personifikovao, pored Jugoslavije koja se davila i novi život zvani – Srpska Republika Bosna i Hercegovina iz kojeg se rodila Republika Srpska. Da li znaju današnji „vladari“ u Borcu, uopšte, istoriju svega toga, poznaju li svoj identitet i šta zapravo predstavlja klub kojem je Veselin Masleša dao ime?

Jadna nam majka sa onima koji danas sebe i svoje tajkunstvo, odnosno „biznis“ guraju ispred kluba i postavljaju se važniji od kolektiva koji je iznjedrio toliko generacija dobrih igrača, ljudi, fudbalskih radnika i uspešnih privrednika.

Predsednik Draško Ilić, njegova desna ruka Darko Ljubojević i svi oni koji pored njih sede u današnjem Upravnom odboru kluba ne znaju da je te 1992. godine Borac uvršten na listu 100 najboljih klubova UEFA, da su iza njega bili današnji velikani: Čelzi, Viljareal, Sampdorija, Lacio, Napoli, Sevilja, Espanjol, Borusija Dortmund... Osvajanjem tog evropskog trofeja, inače najstarijeg takmičenja UEFA, Borac je ušao u društvo odabranih evropskih klubova, takođe osvajača Mitropa kupa: Milana, Fjorentine, Dukle, Honveda, Rapida, Crvene zvezde, Partizana...

Zanima li to uošte Ilića i Ljubojevića, ili su u Borcu da samo zbog sebe?
Svi oni, kao pomenuti tandem, koji pokušavaju da sruše istoriju i klub ustvari ruše sebe, samo je pitanje da li su oni svesni toga i razumeju li se u te stvari. Istorija je zapisana i ona je uvek istorija – samo smo mi prolaznici u njoj.

Pobedom na penale, u finalu Mitropa Kupa protiv mađarskog Vašutaša, banjalučki Borac je osvojio svoj prvi, nažalost i poslednji, evropski trofej. Na Spasovdan 22 godine posle uzeo je i pehar Kupa Banjaluke.
Bože, spasi našeg Borca...