TOMO MARIĆ

Novinar i publicista Tomo Marić, savetnik u vladi Republike Srpske, saradnik Sportskog žurnala od njegovog prvog dana, u ime olimpijskih pobednika i velikana svetskog sporta iz Republike Srpske uputio je otvoreno pismo sportskim institucijama i sportistima sveta posle velike nesreće koja je zadesila ovaj deo Balkana.

Navodeći imena olimpijskih pobednika: Zdravko Rađenović, Milorad Karalić, Dobrivoje Selec, Nebojša Popović, Abaz Arslanagić, Zlatan Arnautović, Velimir Sombolac, Tomo Knez i Anton Josifović, te nezvaničnog šampiona sveta i šestorostrukog prvaka Evrope u amaterskom i profesionalnom boksu, Marijana Beneša, piše:

- Ta velika imena koja su uklesana na planetarne obeliske u Atini, Lozani, Njujorku i gradovima domaćinima najveće sportske manifestacije naše planete, govore da smo i mi ugradili sebe u taj planetarni pokret i ispunili svetu sportsku misiju. S pravom očekujemo da u ovoj nesreći nećemo ostati sami i da ćete nam pružiti podršku i bratsku ruku. Samo na taj način, možemo savladati golemo zlo koje nas je stiglo, vodenu nesreću kao ovu našu ne pamte ni ovdašnje ljudi ni ovdašnja istorija.
U pismu objašnjava i svo prokletstvo Balkana i njegovo tragično istorijsko nasleđe.

- Da li znate da se u sportu najviše gubi kada se ne igra i ne takmiči, kada za to ne postoje ni elementarni uslovi. Ako to nikad niste doživeli – sreća vaša, iskustvo je lepše stizati na tuđom sudbinom, nego sam učestvovati. Mi smo to iskusili prvo u građanskom ratu koji je plamtio od 1992 do 1995. godine, kada je doslovno spržena svaka nada, na našu sreću sunce se, ipak, više puta rađa. Godine su prolazile, istina ništa više nije bilo kao pre, ali živeti se mora,
samim tim i igrati i takmičiti na sportskom polju.

Sada je stigla nova nesreća, prava kataklizma, voda je rušila dvorane, „dizala” stadione, razarala dečija igrališta i razne poligone za dečija nadmetanja. Kao da je došao sudnji dan! Ko je mešao naš nesretni sportski špil, ne pitajući nas ni za šta, mi ne znamo, ali i dalje verujemo u sve ljude dobre volje.
Posebno se obratio učesnicima fudbalskog mundijala, domaćinu Brazilu i najvećem fudbaleru sveta svih vremena Etson Arantesu do Nasimentu Peleu:

- Pripadam generaciji koja sve do 1962. godine ni jednog fudbalera Brazila, zemlje u kojoj ste i vi rođeni, nije videla, čak ni u „filmskom žurnalu”, kratkom kolažu najvećih događaja u svetu koji se prikazivao u bioskopima širom nekadašnje Jugoslavije, zemlje koje već godinama nema.

Nama je taj tim Gilmar, Đalma Santos, Mauro, Nilton Santos, Zito, Zozimo, Garinča, Didi, Vava, Pele i Zagalo, koje smo svi znali napamet, bio dalek i zato smo ga i znali napamet. Kroz taj čuveni tim, kroz fudbal i vas lično Pele, spoznali smo kakva je zemlja Brazil, znali smo za Rio, Kopakabanu, Marakanu...

Svi dečaci moje ulice, kojima je tada najomiljenija zabava bilo skupljanje sličica fudbalera, Peleovu fotografiju menjali su za tri druge. Znali smo da je nadimak dobio iz složenice „dano de Peleada“, što će reći – glavni u igri. Ne zaboravite, gospodine Pele, da je naša bivša otadžbina Jugoslavija igrala na vašem oproštaju na prepunoj Marakani i bilo je nezaboravno fudbalsko slavlje uz rezultat 2:2.

Vaš i moj veliki prijatelj Dragan Džajić prvi nam je, sa svojom Zvezdom, ponudio pomoć.
Mi ne zaboravljamo, nadamo se i da vi pamtite.
Na kraju pisma kaže:

- Kinezi, a od njih se uvek može najviše naučiti, govore da se klatno uvek vraća istim putem. Nas je život na uzavrelom Balkanu uverio da se i sunce više puta rađa. Te da dobri ljudi nikad neće nestati.