Višestruki značaj akcije Sportskog Žurnala i Fudbalskog saveza Republike Srpske sa snažnim i dugovečnim porukama
Ne znači da je fudbal postao opšteprihvaćeni planetarni sportski pokret kao nikad do sada u svojoj istoriji, zato što je mlađani Velšanin Geret Bejl plaćen 100 miliona, nešto manje od njega Argentinac Lionel Mesi, pa Portugalac Kristijano Ronaldo, onda Brazilac Neimar, kao što ne znači da prepuni stadion engleske Premijer lige, Njemačke Bundeslige ili španske Primere, svedoče o fudbalskom hodočašću beskonačnih dimenzija.
Miljanova Zvezda s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih godina minulog veka 20 puta je igrala pred 90.000 do 100.000 ljudi; onu čuvenu utakmicu iz 1975. godine između Real Madrida i Zvezde, u Madridu kad Miljan, već trener kraljevskog kluba, nije želeo da sedi na klupi Madriđana iz poštovanja prema „crveno-belima“, a njegov predsnjednik Santjago Bernabeu prihvatio i pozdravio takav gest, bilo je svih 130.000 gledalaca.
Nikad nijedan stadion na svetu neće prihvatiti na svoje tribine 200.000 ljudi, koliko je bilo 1950. godine na „Marakani“ u Brazilu, igrali Brazil i Jugoslavija. Treba li pominjati velikane na terenu na tim utakmicama: Džajić, Aćimović, Kamačo, Brajtner, Necer, Santiljana, odnosno Ademir, Santos, Gilmar, Mitić, Bobek, Čajkovski, Vukas; kolika bi bila njihova fudbalska cena, modernim jezikom rečeno inkorporirana u sadašnje fudbalsko tržište!? Danima bi se morali štancati evri i dolari!
Jedan mnogo manje znan i čuven trener Ilija Miljuš, koji je Borac vodio kad god su Banjalučani bili u nevolji, a Gradski stadion, zbog igre koju je Miljuš gajio, prihvatao iz nedelje u nedelju više od 20.000 gledalaca. Posle je vodio Borčevu školu fudbala iz koje su ponikli Đulić, Kovačević, Kreso, Lazić, pronašao u „malim“ krajiškim klubovima: Bećirbašića, Ibrahiumbegovića, Jusića, kasnije učestvovao u angažovanju Vitačeka, Vukelje, Ćulafića... koji su predstavljali kostur najčuvenije Borčeve ekipe u istoriji, onu koja je pobedila Anderleht Roba Rensenbrika tada najboljeg igrača sveta, najbolje ekipe sveta.
Eto, zbog čega dve najveće nagrade u akciji Fudbalskog saveza Republike Srpske i Sportskog Žurnala – za izuzetno ostvarenje u fudbalu u ovom regionu, te priznanje za trenera godine Republike Srpske nazivaju upravo po Miljanu Miljaniću i Iliji Miljušu.
Zato jeste i u fudbalu jedino duša i čarolija najvažnija, jer nisam siguran da će iko od onih pominjanih asova ovog doba u svojim zemljama, da ne govorim planetarno, ikad ugroziti majstorstvo Pelea, Maradone, Bekenbauera, Di Stefana, Krojfa, naših Džajića, Šoškića, Katalinskog, niti će njihovi treneri ovenčani holivudskim glamurom Murinjo, Benitez, Anćeloti, Pelegrini, Klop, Gvardiola... biti ispred Feole, Mat Bezbija, Sep Herbergera, Alfa Remzija... niti će fudbalski svet pamtiti i prepričavati velike utakmice ovog vremena. Ko pamti finalnu utakmicu poslednjeg Svetskog prvenstva u Južnoafričkoj Republici, odnosno meč Superkupa Evrope u Monaku prošle i pretprošle godine, dok se – s druge strane – i danas analizira finale prvenstva sveta Mađarska – SR Njemačka 2:3, u Bernu 1954. godine i finala Kupa šampiona u Glazgovu, Real Madrid – Ajntraht 7:3 1959. godine kada su svih sedam golova za Špance postigli Argentinac Di Stefano i Mađar Puškaš.
Zašto je to tako ne znam odgovor, ali vidim i svaki dan me uverava da je i fudbal u „globalnom trendu“ profita, ekstradobitka, kapitala... u tom lancu ultilateralne televizijske kompanije, proizvođači sportske opreme, kladionice... najmanje se tu traga za fudbalskom čarolijom, nikad istraženom, valjda će tako – neistražena – ostati za svagda, iako basnoslovni novac neumitno preti i tek pomalo opominje.
Nova, moderna tehnologija napravila je istovremeno i čudo i haos u fudbalu, nažalost, uzela mu je, i svakodnevno uzima, i dušu i magiju, pretvorila ga u tržišnu robvu, bez obzira što je on samo igra i to, prelepa igra. Ali, kome danas treba igra, po toj logici, ko danas traga Di Stefanovim „stepovanjem“, Maradoninom „hipnozom“, poput one protiv Engleza, predriblovao je njihovu kompletnu reprezentaciju, Peleov dribling i šut, ma u kakvom položaju bio; Šekularčev „tunel“, Džajića „baletska predstava“ (nije ni čudo što mu je kćerka bila balerina); Šoškićev „let“ preko glava Zelera i Overata na Svetskom prvenstvu u Čileu - zaista ko traga!?
Svi danas trče, mere se centrimetri, metri i kilometri, svi skaču nebu pod oblake, golmani se postavljaju i „skraćuju“ uglove kao da su na rukometnom golu. Nasilno se uklanja sa scene klasično majstorstvo, a zajedno sa njim nestaje i vera opšte vrednosti. Ispada da je manje zlo što je fudbal postao roba, koliko da se koristi za jednokratnu upotrebu. To je i dovelo do saznanja da se malo ko danas seća Bađa, Vijalija, Tigane, Simosena, Luke, koji su beležili devedesete godine 20. veka, a pamte se Garinča, Grivs, Albert, Amansio, Spenser, Bobek, Beara, Galić, Vukas...
Sve su to, naravno, već odomaćeni svetski procesi i u svim oblastima života i sporta hoće da dokažu da ni u fudbalu više nema klasike. Sve se nudi prodaje i plaća, a u tom konglomeratu nema fer-pleja, romantika je ostala samo u dobrim knjigama, zar ne?
Dobrodošli 28. januara u Banjaluku u Kristalnu dvoranu hotela „Bosna“ na „Dan fudbala“ Republike Srpske, koju organizuju FS Republike Srpske i Sportski Žurnal, kada će se, bar za čas, pričati o fudbalskoj magiji neslućenih visina, ostavljenoj danas samo istinskim zaljubljenicima ove igre kojima je fudbal više od sporta.
Biće to, baš, povratak u - budućnost!
Tomo MARIĆ
