Piše: Tomo MARIĆ
Hoće li se Borac i Banjaluka sudariti sa svojom mladošću oličenoj u navijačkom pokretu „Lešinari“, bude li mudrosti i pameti sukob većih razmera se može izbeći? Za dobro svih!
Bez obzira šta ko o tome mislio istina je da između Banjaluke, Borca i „Lešinara“ stoji znak jednakosti. Uostalom, kad god kažem „Lešinari“, mislim na Borac, a kad kažem, opet, „Lešinari“ mislim i na Banjaluku. Posle toga: uživam, volim, patim, i tugujem.
I nisam jedini, i nije od juče, tako je ovde svima već ravno 88 godina, bezmalo celi vek.
Lete listovi spomenara i na banjalučkom vetru sećanja i čuva uspomene na jednu tajnu i odrastanje cele jedne generacije. Pripadanje Borcu, kao i svakoj velikoj navijačkoj armiji traži odgovor na druga pitanja, pre svega, zašto dobrog čoveka stvara priroda, a ne poreklo i novac. Nije filozofska fraza već opora životna istina.
Mladost je vetar, koji sve nosi, a tamo na istoku Gradskog stadiona u Banjaluci niko te ne pita jesi li pekar ili apotekar, pukovnik ili obični vojnik, gazda ili raja, predsednik ili čistač kanala, tajkun ili go k'o miš, vojvoda ili potrčko, odlikaš ili ponavljač, pjanac ili trezvenjak, pamatean ili onaj drugi, lep ili estetski nedovršen, plavook ili razrok, debeo ili mršav, pritka ili buzodovan, ćelav ili dugokos, visok ili zaostao u rastu, macan ili štrkljo, glavat ili guzat, baja ili mlakonja, oštar ili blag...
Tamo na istoku svi su „večno srećni ljudi“. „Lešinari“ imaju svoju filozofiju: pevaju i nose sve i svakog kao dobri orkan, srušenog dižu, uplašenog hrabre, posustalog sokole, od tragičara prave junaka, od nespretnog prave virtouza, menjaju samo nebo i crnu zemlju, nikog ne lažu, ali i ne poturaj im rog za sveću, vide što se ne vidi, čuju što se i nije reklo.
Preteruju li ponekad – nego šta, treba li im podilaziti – ne treba, ali još manje treba gurati im prst u oko ako oni iznose svoje argumente.
Sad su se suprostavili izboru novog rukovodstva kluba, ne žele, kažu, da se Borac politizuje, sve su to rekli posredstvom svog predstavnika u Skupštini kluba. Pravi odgovor nisu dobili. Valja biti oprezan, jer ne vredi ti ni Nobelova nagrada, ni sve nagrade ovog sveta, ni carstvo ni bogatstvo, ako kod njih nisi prošao, onda nisi ništa. Može da ti se klanja cela planeta, ako te oni oni uzmu na zub kukala ti majka.
Uz sve vragolije a ponekad i gluposti koje čine, najčešće ne greše i u tome i jeste cela „kvaka“.
Rečenicu s početka ponovio bih i sada, između Banjaluke, Borca i „Lešinara“ uvek će stajati znak jednakosti, ma kako to neko gledao i doživljavao.
