Piše: Slađan JEREMIĆ
DERVENTA – Preminuo Stojan Tomić, mladić, sportista, skoro pa dete pred kojim je ceo život. Njegov se zatvorio prerano.
Iznenada!
U 22.godini. I to na fudbalskom terenu koji je voleo kao kućni prag. Svima je jasno pokazivao da mu je fudbalska lopta najdraža igračka. Valjda iz tih razloga, uz igru svog života družio se od svoje pete, šeste godine. Prošao je sve selekcije Modriče Maxima. Igrao na svim pozicijama. Jedino se nikada nije našao u ulozi golmana. Valjda je bio stvoren da atakuje, napreduje i osvaja, ne nikako da se brani.
Pre nepuna četiri meseca postao je fudbaler šamačkog Borca. Ubrzo je u celoj Posavini pobrao sve simpatije. Svi su ga voleli, divili mu se. Zračio je čudnom pozitivnom energijom. Omiljeno lice svagde i u svakoj prilici.
Valjda i svevišnji uzima najbolje. Opet se sudbina zlokobno poigrala. Ako je i do nje, previše je.
Ostaće zabeleženo da je u 68.minutu prve utakmice baraža za popunu Prve lige Republike Srpske, između Tekstilca i Borca prekinut meč, zaustavljen fudbal.
Ugašen je jedan mladi život!
Dok je prolazila jara, dolazila noć, nikada se nad Derventom nije tako glasno čula tišina. Niko nije ni pomišljao da napusti tribine gradskog stadiona. Svi su bili zagledani u zemlju. I hteli da čuju – preživeo je!
Ukrina, reka koja ume biti plahovita, hirovita, nemilosrdna... kao da je stala. Ni njoj se više nije žurilo svom ušću.
Fudbalska Srpska, opet, plače!
Svakog 8.marta, Stojan Tomić je devojkama delio ruže, a one njemu male, dragocene poklone, poljupce, osmehe. Htelo se da je rođen 8.marta 1991.godine. Rastao je u Vranjaku kod Modriče, a izrastao u ljudsku gromadu i sportskog velikana.
Kada je pre desetak dana na finalu Kupa OFS Šamac postigao gol kakav se retko viđa na najpoznatijim stadionima starog kontinenta, svi su mu prilazili, čestitali mu. On je bio pribran, opušten, skroman.
Vaspitanje koje je iz kuće poneo, krasilo ga je svih 22.godine.
Lep, kulturan, obrazovan, skroman, smiren, uljadan, komunikativan...
Čemu sve to za tako malo života?
Majka Stana i otac Nedeljko bili su ponosni na sina jedinca. Sestra Dragana uzvišena što ima brata kakav je Stojan.
Njihov Stole, ili „čupo“ kako su ga svi od milja zvali, bio im je sve. Ono najdraže i navrednije u ljudskom životu.
U suzama su i fudbalska Modriča i sportski Šamac. Modričani su s nestrpljenjem čekali Vidovdan, Dan svoje opštine. Pripremali brojne kulturne manifestacije, muzičke svečanosti, sportske sadržaje.
Ništa od svega toga!
Sve je sada sivo kao pepeo. I duša boli kao da je ispila svu gorčinu ovoga sveta.
I rečiti, ko zna koliko puta nagrađivani publicista i novinar, Tomo Marić dugo se češkao po kosi. Plakao sam, da niko ne vidi. Teške su muške suze. Po prvi put mu je nedostajalo reči.
Tropsko leto u Srpskoj, kad mu vreme nije!
Odnelo je mladića koji je samo jednom, na malom fudbalu, osetio slabost. Usledili su brojni lekarski pregledi, kontrole i prognoze – biće sve u redu.
I poslednji lekarski pregledi bili su uredni, a naš „čupo“ zbog toga se radovao kao dete, jer odraslo dete je više od svega volelo fudbalsku loptu.
U igri svog života sagoreo je!
Poslednjih 20 minuta fudbalske utakmice odigrao je u Derventi. Gotovo je, nema više.
Putuj mirno, anđele! Mirno ti more svi žele, kad već nije moglo biti drugačije. Za svog mladog života postigao si mnogo, postao besmrtan.
Živi spomenik!
I suze su za ljude. Za ko zna koliko srodnika, prijatelja, poznanika Stojana Tomića. I brojnih sportista i sportskih novinara.
Poslednji put je i najteži.
Zar ne, Stojane? Zar ne momčino?
Zar ne ČUPO...
