Piše: Tomo MARIĆ
Odlazak Josipa Kužea na put bez povratka rastužio je fudbalsku Banjaluku do tupog bola i bezglasnog jauka, ili je, za utehu nas smrtnika, tačno da smo svi mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo i niko nas ne upozorava kada smo na redu.
Red je ovdje očito poremećen – teška bolest – leukemija, srušila je trenerskog diva, šezdesetjednogodišnjeg stručnjaka, Dinamovu legendu, diplomiranog pravnika dok je još bio profesionalni fudbaler, čoveka kojeg Banjaluka pamti, iako je trener Borca bio pre četvrt veka i to samo godinu dana, ali sa dubokim tragovima trajanja koji se i danas mere, gospodlukom, znanjem, prijateljstvom i golemom ljudskom dobrotom.
Da li baš smrt znači i prelazak na stranu jačeg i boljeg, nisam siguran, ali otprilike tako danas u Banjaluci, nakon što je stigla strašna vest, govore svi koji su ovlaš poznavali, drugovali i trenirali i fudbalski se usavršavali kod Josipa Kužea.
Na svom „fejzbuk profilu“ oglasio se junior Borca iz Kuževog vremena danas predsednik uvaženog Fudbalskog kluba Naprijed Horizont Čedo Ševarika sa poslednjim pozdravom „hvala ti za sve, veliki majstore“; sportski zaljubljenik i Borčevac od glave do pete ovog čaca najugledniji privrednik Republike Srpske Marinko Umičević koji je vest o smrti Josipa Kužea saznao na službenom putu poslao mi je poruku: „vreme dok je on bio trener Borca najlepše su mi fudbalske godine i provodio sam ih na Borčevom stadionu, žao mi ga je kao roda rođenog“; fudbalofil i Kužeov prijatelj Rajko Petković gotovo je zanemeo kada je na radiju čuo vest o Kužeovoj smrti; trener Borusije Željko Buvač kojeg je Kuže „lansirao“ u veliki fudbalski svet, a u Borac je stigao sa turnira u malom fudbalu, nije krio suze u svom Dortmundu; Borčeva legenda Stojan Malbašić skrhana je od tuge...
Oglasili su se iu osnivači navijačke grupe „Vultures 1987“, oni koji su osamdesetih godina bili utemeljivači organizovane Borčeve armije, Kuže im je pomagao i u osnivanju i u razvijanju, i bio njihov zaštitni znak, ljubimac bez konkurencije.
Hvala ti Josipe, poručili su mu, a onda 1989. kada se vraćao iz Borca u Dinamo celi Gradski stadion, na današnjem Trgu Republike Srpske, mu je skandirao: „ako odeš Josipe, žalićemo svi...“
Ništa nije tako moćno kao navijačko srce, jer ono je mesto gde se svako od nas sataje sa svojim Bogom.
Josip Kuže i Banjaluka, za kratko vremensko trajanje, izgradili su neku čudnu svoju oazu, kao niko drugi u Borčevom životu od blizu 90 godina, jer sve je tada bilo u „top-formi“, sjajna igra, prepun stadion, lepotice na tribinama, mladost, budućnost, država sa autoritetom, a sam Kuže izrastao u velikog trenera!
Sad je predstava završena, zavese su spuštene, u međuvremenu svašta se dogodilo, ali i dalje svi odlaze ili u sećanje ili u pamćenje, nikad u zaborav, kao i Josip Kuže.
Rođen je u Vranju, u Srbiji, otac oficir JNA, po svemu drugom dobri dečak zagrebački, a ksnije svetski čovek. Dinamo mu je bio druga kuća: pionir, junior, prvotimac sa 400 nastupa za najbolji tim, trener i stručnjak čija se reč cenila i poštovala. Intelektualac. Prošao je mnoge klubove i kontinente: Dinamo, Borac, Budućnost Titograd, Majnc... Australija, Azija, Afrikia, Evropa...
Spoznao je život s njegove obe strane. Uspešno je uspostavljao kontakt s ljudima, ali se, izgleda, nemilosrdno i surovo susretao sa životom. Kladioničarska strast nije mu dala mira. Mučna je ta borba, sa samim sobom, u kojoj se dolazi do vrha i istom putanjom sunovraća u bezdan. Sudar krajnosti koje potiru i bagatelišu i vanserijski daroviti ljudi. Niko u toj u borbi još nije postao pobednik.
Prvo su stigli bezvoljnost i apatija, potom moždani udar u Tirani, a kasnije neizlečiva leukemija u Zagrebu.
Ostala je legenda o Josipu Kužeu da podučava i opominje, istovremeno.
Na njegovom poslednjem ispraćaju na zagrebačkom groblju biće i brojni prijatelji iz Borca i Banjaluke.
Zbogom dobri dečeče zagrebački, koji si stotinu puta više voleo druge ljude nego sebe; uostalom baš takve dečake, koji nikad ne odrastu, više pamte unuci, nego što ih zaboravljaju kćeri i sinovi!
