Piše: Slavko BASARA, novinar Sportskog Žurnala
U vremenu kada svako nekom pripada, ovako ili onako, iskreno ili ulizivački, na teritoriji Republike Srpske dominira jedno pitanje – kome pripada Fudbalski klub Borac?
Logično i znatiželjno, istinski i pošteno, ako hoćemo da damo svoj sud, kao pojedinac ili kolektiv, odgovor je više nego očit – nikome!
U nastavku ovog monološkog intervjua postavlja se dalje pitanje – čiji je?
- Odgovor je još jasniji – ničiji!
Ali, postoje čuvari Borca. Oni, koji su naučili da ga čuvaju svo ovo vreme njegovog života, a traje 86 godina. Njih ne može ni da razuvjeri krajnji diletantizam u rešavanju životno značajnih problema Velikana iz Platonove ni kabadahijsko ponašanje papučara sa skraćenim pantalonama i kurjim očima na prstima nogu.
Borac ne pripada samo Banjalučanima, i nije samo njihov, već je fudbalska vodilja Republike Srpske. Borac je naš i univerzalan, evropski i kad ne ide u Evropu. A to što želi „fudbalska provincija“ da ga svojata, i sa njim liječi svoju uzdrmanu psihu, nije Borčeva mana, nego kompleks iste te provincije. A kakva je Banjaluka danas pričaće jednog dana svjedoci kada budu smjeli!
Velikan iz Platonove je bio pod nepravednim sankcijama od 1992. do 2002. godine, cijelu deceniju muke, ali je evropski klub jer je vlasnik trofeja najstarijeg klupskog takmičenja na Starom kontinentu – Mitropa kupa (taj pehar, originalni, je i danas u trofejnoj sali na Gradskom stadionu). I izdržao je sva poniženja koja ga prate iz godine u godinu.
Danas na sceni imamo ljude koji su u Borcu zbog vlastitog interesa. Klub im služi kao paravan za mutne radnje u kojima će masa gledati polupismene protagoniste, a na sceni, iza zavjese će se dešavati krupne, „revolucionarne stvari“ na uštrb i Borca i Banjaluke.
Današnji svijet počiva na zaboravnosti, ono što se desilo juče nije više važno, bitno je ono što će biti sutra. E, tu gubimo svo moguće uporište i stabilnost, a Borcu se danas to radi. Nema budućnosti bez prošlosti. Ako je ona rđava onda je sadašnjost most koji vodi u propast budućnosti.
A Borac baš i nije igračka koju će premetati bebe, ili u gorem slučaju nedonoščad u krevetcu sa čijih letvica opada lak!
U Borcu su bili i novinari u ulozi rukovodećeg aparata, donosili su i Evropu i propast, više ovo prvo nego drugo. Ali kroz sito istine i pravde i oni moraju da se razgraniče, kao i svi ostali članovi, dobronamjerni i zlonamjerni, koji su krojili istoriju Borca. Rešeto je zakon! I za „prijatelje“ i za dušmane.
Prvi, na sva ova pitanja treba da odgovori gradonačelnik Slobodan Gavranović. Jer, on je najodgovorniji čovek Grada i savremenik fudbalskog velikana u doba kada je na izdisaju!
Ako u Gradskoj upravi Banjaluke kažu: „stop nasilju nad Borcem“ – pobediće fudbal i Republika Srpska!
U suprotnom, Borac će potonuti, ne kao titanik, već kao njegov čamac za spasavanje. Dalje proizilazi da smo izgubili i Borac i Republiku Srpsku.
Došli smo do zida svoje istine u kojoj moramo, kao društvo, da izbegnemo da smo zalogaj ulice, a budemo jelovnik Evrope izbegavajući sve mogućer zamke. Kakva je, da je, Evropa je!
Borac je sputan da bude dio nje i niko se nije oglasio!
Da li to, baš, svima odgovara?!
