Piše: Tomo MARIĆ
U izrekama naroda celog sveta, koja se može primeniti i na Fudbalski klub Borac iz Banjaluke, odrednica – svačiji i ničiji – govori i o svojevrsnom besposličenju gde ništa ne dolazi bez muke osim jada, čemera i siromaštva. Borcu je, u minulih nekoliko meseci, Grad Banjaluka, na čelu sa gradonačelnikom Slobodanom Gavranovićem dao bezrezervnu podršku u njegovoj borbi za izlazak iz krize, ali nije, pri tome, računao, na sve što se u klubu tavorilo godinama: basnoslovna zaduženja, javašluk, nerad i nestručnost, zaboravljajući pri tome da se ništa ne sme ni hvaliti ni kuditi pre nego što pravo stanje stvari dobro upoznaš.
Zato nije ni čudo da je na godišnjici obeležavanja osvajanja Kupa Jugoslavije, na svojevrsnoj svetkovini kada su u Banjaluku stigli veterani Crvene zvezde, gradonačelnik Gavranović izjavio da će od sadašnjeg rukovodstva banjalučkog fudbalskog mezimčeta tražiti da se ispita odgovornost svih onih koji su minulu deceniju od velikana iz Platonove ulice pravili, i napravili, „Alajbegovu slamu“! Pogotovo što je to rukovodstvo na čelu sa predsednikom Slobodanom Raduljem pokazalo ogromnu želju da Borcu otvori nove puteve.
Badava entuzijazam i želja brojnih prijatelja Borca, današnjeg rukovodstva kluba, želje Fudbalskog saveza Republike Srpske da se pomogne nekadašnjem fudbalskom divu, sada gromadi na staklenim nogama, iza njega postoji samo provalija bez dna! Tradicija jeste svetla, za ponos i diku, ona se mora poštovati, ali od nje se nikad nije moglo živeti! Otuda i insistiranje prvog čoveka Grada, koje ne negira ni aktuelno rukovodstvo, da se istina mora reći do kraja.
Borac nema deset puteva izlaska iz krize, već samo jedan: konsolidacija svih struktura u klubu, saniranje gotovo višemilionskog duga, izmirivanje poreskih i drugih komunalnih obaveza prema državi i Gradu, saniranju brojnih dugovanja prema igračima i trenerima, ili jednostavno da tiho i nečujno nestane sa sportske karte ovog dela Balkana, pa i Evrope, jer Borac je osvajač, ne samo Kupa nekadašnje Jugoslavije, već i najstarijeg evropskog takmičenja – Mitropa kupa!
Posao neće biti nimalo lak, a pogotovo jednostavan, jer put do istine ne vodi kroz poroke koji su se nekad i nekome dopadali, tako postojali vrline, već širokom trasom gde se sve mora transparetno reći. Ona garnitura fudbalskih radnika koja na to pristane, najviše će pomoći klubu, a ne oni koji okupljeni oko raznih tobož udruženja prijatelja Borca, koji nemaju nikakve svrhe ni smisla i samo služe pojedincima da i dalje mute vodu, ili još gore - sole more.
Davno je rečeno da je za svaki poduhvat bolja i prazna kesa nego prazna glava, što bi slikovito trebalo da znači da Borcu, kao retko kad, danas trebaju njegovi odani simpatizeri, ljudi koji ga vole i koji su spremni da se susretnu i sa najcrnjom istinom ma kako ona bolno zvučala. Nikome ne bi trebalo da smeta pametna kritika, baš onako kako ju je izrekao gradonačelnih Gavranović, nego glupa pohvala, a takve se roje oko Borca kao da se zaboravlja da će i mala istina nadvladati veliku laž.
Ogledalo čoveka uvek je bilo i biće njegov rad!
