Piše: Danilo Šotra

Usudio bih se da kažem da ovaj rekord nikada neće biti oboren. Koliko pamtim, samo je Makabi imao slične serije. Zaista podvig dostojan svakog divljenja.

Tako je okončano prvenstvo ove zemlje koje će biti zabeleženo u analima kao jedno od najružnijih ikad odigranih. Bilo je tu svega i svačega. Na žalost mnogo više onoga što ne spada u ovaj, u suštini izuzetno lep sport.

Ostaće zapamćeno da je pored obilja nemilih scena, u plej-ofu i ranije, epilog potpuno realan. Pošto su crno-beli, kad je bilo najpotrebnije, podigli formu na nivo neophodan za titulu.

Pružili su najviše u finišu Superlige, a u finalu plej-ofa potpuno nadigrali večitog rivala koji je sam kriv što nije sam prekinuo dominaciju komšija.

Takvu situaciju najbolje ilustruje baš ova poslednja utakmica, inače daleko najzanimljivija, pa i najkvalitetnija u seriji. Jer, pune tri četvrtine vodila se fantastična bitka u kojoj nijedan tim nije imao prednost veću od nekoliko poena.

Bilo je tu obilje lepih poteza, sudije prilično dobre za ovako težak meč, pravo zadovoljstvo nalaziti se u dvorani, bez obzira na tradicionalnu nekulturnu publiku.

I čim je počelo uobičajeno divljanje crno-belih, Zvezda je u 35. minutu stigla na činilo se, nedostižnih sedam poena razlike.

Tada nervi izdaju domaćine, sva mast za tili čas ode u propast. Sve ostalo ste verovatno i sami videli, bio je to pravi rat nerava koji su u dodatnih pet minuta dodatno izdali Crvenu zvezdu.

Kada se sve sabere, slobodno se može izreći kategorična ocena da je okončana sezona bila veoma neuspešna za najbolje srpske timove.

Da se ne vraćamo šta su sve do sada propustili, naročito u Jadranskoj ligi, a morali su svakako mnogo više da pruže u međunarodnim takmičenjima. Tako ova titula Partizanu ostaje kao mala uteha za ispušteno u prethodnim mesecima.

Ne treba se sad vraćati a mnogobrojne malere koje su imali šampioni od početka sezone, uveren sam da su i pored svega toga mogli i morali da ostvare više.

Ostaje nam dosta vremena da tokom leta dobro razmislimo šta raditi u budućnosti. Čini se da su čelici KSS najzad uvideli svoje mnogobrojne greške i da nameravaju da preuzmu mnogo ozbiljniju ulogu u organizaciji celokupnog prvenstva.

Jer, ako se ovako nastavi brzo ćemo stići na nulu kojoj smo se ozbiljno približili.

Sada nam predstoje muke druge vrste, možemo se samo nadati da reprezentacija neće poći stopama najboljih klubova ove zemlje i da ćemo imati mnogo više razloga za zadovoljstvo nego što je to bio slučaj tokom izuzetno neuspešne sezone za celokupnu srpsku košarku.

Na kraju, da ne zaboravim i  jednu izuzetnu svetlu tačku svega što smo doživeli protekla sezone. Na scenu je stupila nova zvezda naše košarke koja preti da dostigne slavu ranijih brojnih asova koje je iznedrila ova zemlja.

Što je najvažnije, Bogdan Bogdanović u sebi ima još mnogo rezervi, na dobrom je putu da dostigne čak i jednog Dragana Kićanovića, pošto su mu tek 22 godine.

Naravno, sa godinama će doći neophodna ozbiljnost, valja verovati da će popraviti i šut, bilo bi krajnje vreme da najzad nastavimo dugo decenija negovanu tradiciju proizvodnje širom sveta poznatih majstora.