Partizan i Crvena zvezda finalnu seriju za prvaka države igraće za čast i slavu. Prestiž. Ono po čemu se profesionalci mere, rezultat, ostavili su iza sebe.

U Areni, pred svojim navijačima, zastali su u ABA polufinalu propustivši priliku da se plasiraju u Evroligu. Direktno. Titula prvaka Srbije im sad dođe kao uteha, da kažu da su kod kuće najbolji.

Zato bi njihova najmanje tri susreta mogla biti festival košarke. Da s jedne strane Pionira sede Grobari, na drugoj strani Delije, da pirotehnička sredstva ostave u jazbinama, da im jedino navijačko oružje budu dlanovi i grla. Da klupski predsednici zajedno gledaju utakmice. Da s njima možda sedi i počasni generalni sekretar FIBA, građanin sveta Borislav Stanković.

Da loptu recimo podbace Dalipagić, Kićanović, Divac ili Paspalj, u ponedeljak Slavnić, Simonović ili Kapičić. Da u prvom redu sedi selektor Aleksandar Đorđević sa saradnicima. Da Dejan Bodiroga dođe sa čelnicima nacionalnog Saveza. I da svi budu dočekani u skladu sa reputacijom. Da vidimo one koji su stvarali istoriju ove igre.

Da akteri ponašanjem ne izazivaju navijače, da se posle žestokih faula pruži ruka, uputi izvinjenje… Da se sudije ostave da sude na miru.

Na kraju da se čestita pobednicima. Da oni koji dođu na konferenciju za medije učine to zajednički i da pričaju o igri. Da posle finala javnost, a ne samo oni koji su za basket na razno-razne načine vezani, može da zaključi da košarka još stanuje u Srbiji, koja je 2005. zajedno sa Crnom Gorom uputila poruku ZEMLJA KOŠARKE.

Utopija, možda. Ali, svakoj pošasti jednom mora doći kraj i bolje pre jer su posledice manje bolne.

Da li želite da gledate kordone policije, sa vizirima na licu, navijače koji se biju i ispaljuju rakete na suprotnu stranu, sukobljene igrače, trenere u klinču sa arbitrima. Dim, psovke, upaljače, kese sa mokraćom. Zgarište. Sve što smo doživeli. Ne verujem. Jer to je ruganje smislu, paraliza naše košarke.

Nek se desi čudo i da već jednom počnemo da živimo kao sav normalan svet.

Piše: Predrag Miljuš